in

Micić za Nova.rs o majci, porodici i razlogu zašto igrači propadaju

Nije lako kad se sportista mlad odvoji od najbližih.

Srpski reprezentativac i jedan od najboljih košarkaša Evrope, Vasilije Micić, pričao je za Nova.rs o važnosti porodice u odrastanju jednog sportiste, kao i o tome kako je podneo smrt majke tokom jednog velikog takmičenja.

Micić je kao mlad odlučio da se (fizički) odvoji od porodice, što nijednom sportisti nije lako. Međutim, to mu je pomoglo da brže sazri i kao košarkaš i kao čovek, te je iz tog perioda mnogo naučio.

“Nije svejedno igračima i to je jedan od razloga zašto mnogi sportisti propadaju. Ne uspevaju da iznesu to breme. Završavaš osnovnu školu sa 14 godina, do 18. ideš u srednju, do 22. ili 24. si na fakultetu i imaš prirodni sled događaja. U našem slučaju ideš u osnovnu i srednju skolu i odjednom dolaziš u situaciju da ti neko daje ogroman novac i da treba da doneseš svoje odluke, kao što su na primer da izabereš stan, da se suočiš sa iskusnim i namazanim saigračima… To su veliki šokovi.

Ja sam imao drugi problem. Mnogo rano sam se suočio sa seniorskim svetom i onda sam uvek mislio da sam ranije odrastao i uvek sam tako slao sliku u svet da sam mnogo zreo za svoje godine, što je možda bila i neka fasada u mom slučaju, jer sam morao da se prilagođavam drugima u tim godinama, jer sam bio ugrožena vrsta, klinac na odgovornoj poziciji. Sa 20 godina sam otišao u Bajern, ali se idealan scenario nije desio. Ipak, to je bilo vrhunsko iskustvo. Moj savet za mlađe, nadolazeće igrače, evo sad sam imao sličan primer Petruševa, da porodica što duže treba da bude uz decu. Mi smo u tim godinama apsolutno nezreli, nemamo predstavu sa 20 godina šta znači kad ti legne tolika suma novca i ti sad treba da doneseš neke odluke, da raspodeliš novac, da potrošiš novac, da ustaneš posle loše utakmice, da saslušaš loš komentar, izneneseš pritisak trenera… Ti sve misliš da možeš sam, ali u toj nekoj nedođiji kad odeš i kad nemaš nikog da ti pruži razgovor”, istakao je Micić za Nova.rs.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Odlazak u Minhen mu uopšte nije lako pao, ali je brzo shvatio da u profesionalnom svetu nema mnogo mesta za emocije.

“Tamo kad odeš prvo suočavanje jeste šta je profesionalni svet. Tu nema emocija. Iz sveta sporta imam iskrenih pet drugara i 1000 poznanika. To je meni okej, ali kad sam iz Mege otišao u Bajern, gde su svi profesionalci, ja nemam s kim kafu da popijem. Meni je trebalo tri meseca da shvatim da niko nije tu na mene ljut ili da me ne voli, to je samo istina. Čovek ima svoju porodicu, izađe sa treninga i ode, a ja odem kući gledam u plafon šta da radim sad, kao Minhen dobar grad, gde dobar, meni dosadno, nemam šta da radim.

Onda 100 sati treniranja, da bi sve to lakše mogao da podneses uvek treba da imaš nekog sebi bliskog ko te voli bez ikakvog interesa kao roditelji i da bi imao nekog sagovornika. Nekad i da ćutiš ceo dan ti prija, a kamoli da razgovaraš. Mislim da to treba da imaju svi mladi talenti koji se suočavaju sa velikim izazovima. Naravno, treba osetiti momentum kad treba da se razdvojiš od porodice. U tim periodima je važno da imaš nekog pored sebe da bi samo prirodnije stasao u jednu ličnost koja opet nije oformljena, jer ti sa 22 godine si mnogo mlad. Sa 23, 24 si već nekoliko godina senior i to su sve šokovi za mlade ljude i mozgove, ali na kraju svi prođemo kako nam je suđeno”.

U Megi je debitovao sa 16 godina, a odricao se svih onih događaja kao što su eksurzije sa školskim drugarima.

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

“Ja sam debitovao sa 16 godina u Megi kao prvi plejmejker, a sad kad se osvrnem i pogledam decu u 16 godina, oni su i dalje golobradi, idu na ekskurzije sa srednjom školom, a ja sam već tada bio cimer sa ljudima od 35 godina i slušao njihove životne probleme. To me je navodilo da brže sazrim, ali da shvatim da to nije nešto što žarko zelim. Ja sam u to vreme hteo da se družim sa vršnjacima i da izgradim sebe postepeno kao ličnost, ali to ti ubrza razvoj. Onda sam kroz taj period 16, 17 godina u Megi, gde sam doživeo i povredu, shvatao da bi ostao prizeman i svoj, ti na tome moraš da radiš svaki dan. Neće niko to umesto tebe da radi. Moraš da staneš iza svojih odluka, da staneš iza svojih grešaka da bi mogao da shvatiš šta ti prija, a šta ne”.

Plejmejker Efesa je tokom Svetskog prvenstva 2019. godine čuo da mu je majka preminula.

To je za njega bio šok, jer je sa svakim članom porodice bio izuzetno blizak, ali je odlučio da ostane uz svoje saigrače i brani boje Srbije “do kraja”.

„Mislim da je od toga napravljena predimenzionirana situacija. Celo to leto za mene je bilo čudno, ne mogu da kazem loše, jer sam iz toga puno naučio. Trudim se da učim iz svih iskustava, mogu da kažem da sam do prošle godine i kvalifikacionog turnira za Olimpijske igre svako leto dolazio u reprezentaciju srcem. Nijednom nisam došao da sam dvaput promislio, kao što neki rade. Smatrao sam da je to poziv koji se nikad ne odbija niti sam ga ikad do dan-danas odbio, ali da postoje neke stvari koje jesu važnije od košarke to sigurno.

Majka i ja smo se dogovorili da odem u reprezentaciju i budem sa timom, jer na osnovu njene zdravstvene slike nije se očekivalo da će se tako završiti u tom trenutku. Opet, znali smo okolnosti, ne mogu da kažem da smo predviđali, ali smo sumnjali, jer dok sam ja bio u Kini stvari su se pogoršavale rapidno, dok smo nas dvoje bili u komunikaciji dogovor je bio da ostanem i odigram šta god da se desi. Kada se desilo, nisam famu pravio od toga, štaviše to je meni malo i morbidno. Došao sam kod Saleta, sreli smo se kod lifta, on me je pitao „da li želis kući“, ja sam rekao „ne, ostajem“, i otišao u svoju sobu. Od toga je napravljeno da sam ja državni heroj, ja ne mislim tako. Doneo sam odluku koja je bila moja, u internom dogovoru sa majkom i to je to. Ja sam tako odlučio, neko bi drugačije, kako god da čovek odluči u toj situaciji na pravi način je shvaćen. Ovo su moja viđenja, volim da se suočavam sa životnim izazovima, ne volim da bežim od njih, mislim da ništa u životu nije strašno da se izgovori i čuje, nije lako sve prihvatiti, ali sve je to za čoveka”.

Odrastanje na Kopaoniku mu je ostalo u veoma lepom sećanju, a dobri odnosi sa najbližima pomogli su mu da bude na sportakim visinama na kojima je sad.

„Osećaj slobode tokom odrastanja na Kopaoniku je nešto što je neprocenjivo bilo za sve nas koji smo provodili čitavu godinu ovde. Mi smo kao porodica imali sreću da smo moja sestra i ja imali privilegiju da ubiramo najlepše plodove svih sportova, svih kampova i što se tiče zime koristili svaki mogući dan da provedemo na snegu. Najveći uticaj za sve te početke je imao naš otac, uz podršku i majke, ali eto otac kao „difovac“, uvek je težio ka tome da je sport najlepša aktivnost za decu, naravno ne profesionalno u tim godinama, već kao vid igre i razonode. Te osnove najviše pripisujem njemu kao zasluge. Mi smo se kao porodica uvek držali, jer smo verovali da postoji jezgro iz kojeg može sve da se dostigne i postigne, a opet iako se ne uspeju neke stvari u životu imaš gde da se vratiš. To je bio naš porodični moto kojeg smo se držali”.

Imao je i poruku koju bi kao iskusan košarkaš poručio nekom mlađem.

„Uvek ističem da treba biti svoj. I sada kada držim predavanje, zvuči kao da sam neki profesor (smeh), tačnije kada razmenjujem mišljenja sa nekim, uvek se trudim, čak i kada vidim da je neko 100 odsto u krivu po mom mišljenju, da ta druga strana sama zaključi zbog čega će nešto da uradi. Pa makar i bio svestan da je to loše, neka nauči iz toga. Mislim da je to sufliranje i nametanje da je nešto moje bolje od tvog nemoguće da se ikad shvati i stopostotno prenese na drugog”, podvukao je Micić.

BONUS VIDEO: Micić o odlasku u NBA i želji da zaigra u Americi

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook, Twitter, Instagram