in

EKSKLUZIVNO Micić za Nova.rs o odlasku u NBA, Srbiji i zašto nije državni heroj

Sportska karijera, kao i ceo život, predstavlja jedan put, na kojem srećemo mnoge ljude, ali odluke donosimo sami za sebe. Putevi se razlikuju ne samo po tome gde si stigao, već i odakle si počeo, gde si se, kako i na koji način usmerio. 

Vasilije Micić, dvostruki osvajač Evrolige i MVP finala dve godine zaredom, pričao je za Nova.rs o košarkaškim počecima, psihološkom radu van terena, o tome ko je on kada se sklone kamere i reflektori, šta sve stoji iza uspeha vrhunskog sportiste, ali i o aktuelnim temema prelaska u NBA i ovogodišnjeg Evrobasketa, na kom igra i Srbija.

Početak Micićeve sportske karijere vezan je za Kopaonik i skijanje, sport u kom je osvajao mnoge medalje. Ljubav prema košarci rodila se na poznatom kampu Yubac, nakon kog su se nizali košarkaški uspesi.

“Meni je to kolevka odrastanja i svaki put kada pomislim na Kopaonik to su neke najlepše emocije i sećanja. Tamo sam proveo godine odrastajući, nisam dolazio sporadično ili periodično već sam živeo punih devet godina i izgradio prelepo detinjstvo kojeg se rado secam. Zbog tog perioda se rado vraćam na Kopaonik. Uvek će biti Kopaonik u posebnom mestu u mom srcu i gde god da sam kažem da sam sa Kopaonika. To sve govori o mojoj povezanosti sa ovom planinom”, priča Micić za Nova.rs i nastavlja:

“Osecaj slobode tokom odrastanja na Kopaoniku je nešto što je neprocenjivo bilo za sve nas koji smo provodili čitavu godinu ovde. Mi smo kao porodica imali sreću da smo moja sestra i ja imali privilegiju da ubiramo najlepše plodove svih sportova, svih kampova i što se tiče zime koristili svaki mogući dan da provedemo na snegu. Najveći uticaj za sve te početke je imao naš otac, uz podršku i majke, ali eto otac kao “difovac”, uvek je težio ka tome da je sport najlepša aktivnost za decu, naravno ne profesionalno u tim godinama, već kao vid igre i razonode. Te osnove najviše pripisujem njemu kao zasluge. Mi smo se kao porodica uvek držali, jer smo verovali da postoji jezgro iz kojeg može sve da se dostigne i postigne, a opet iako se ne uspeju neke stvari u životu imaš gde da se vratiš. To je bio naš porodični moto kojeg smo se držali.”

Kolika je bila razlika u nivou košarke kada ste sa Yubac-ovog kampa i Kopaonika otišli u Megu i prešli u profesionalne vode?

“Svakako da sam osetio razliku u nivou košarke. Profesionalizam je nešto što je nadošlo godinama, ozbiljnošću takmičenja i celom pričom koja ide uz košarkaša. Kroz Yubac sam sticao osnove, koje su za decu mnogo vazne da se tada utemeljuju pošto kasnije to postaje jedna lepa rutina, ne dosadna, koja ti pomaže i u svetu odraslih. Ja sam cele dane provodio na terenima, igrajući se. Sećam se 2004. na Yubac-ovom kampu je bio Saša Vujačić. On je trenirao i spremao se za NBA sezonu. Ja sam njemu po ceo dan svaki dan vraćao lopte, meni je to bilo najveće zadovoljstvo. Nekoliko godina kasnije igram u klubu, gde je i on igrao, to je Efes i to je jedna lepa priča, koju tada u tom trenutku nisam ni mogao da zamislim da će da se obistini. Da neko kome sam tada vraćao lopte, bude sada povezan sa mnom tako sto smo igrali za istu ekipu. Tada sam sticao osnove, već sam pokušavao da se disciplinujem, jer sport kao sport jeste igra i uvek treba to da ostane, ali disciplina je nešto što ti olakšava put do napretka i cilja. Ovo čime se bavim poslednjih 10 godina postaje u jednu ruku surovo, a u drugu, jedan deo posla koji prihvatam rado, oberučke, radujem mu se, jer to je samo nešto što me prati i ja iza toga stojim.”

Vasilije Micić Foto: Goran Godjirov

Intenzivno se priča da biste mogli u NBA ligu. Koje košarkaške visine još niste dotakli?

“Nemam dalji plan od današnjeg pa sutrašnjeg. To nije fraza to je nešto što živim dugi niz godina. Zašto to kažem? Baš zbog iskustva, jer kad sam imao sve te silne ponude, kad su mi pričali “e za dve godine si tamo, posle tri si tamo”, ništa se nije desilo. To je meni bilo okej, jer sam naučio da toga nema. Idi dan po dan uloži maksimum i imaj neke kratkoročne ideje, ali budi spreman da ni to ne mora da se obistini.

Kada sam bio u situaciji između prve i druge godine ugovora u Bajernu gde mi je bila zagarantovana pozicija prvog plejmejkera iz najbolje želje da se spremim za sezonu, uzeo sam trenera, i izvrnem sam zglob na treningu i završi se sezona. To su sve situacije iz kojih sam učio da bih sebe smirivao od tih iščekivanja i novih iskušenja novih koje treba hendlovati od strane javnosti, menadžera i trenera, jer ti to ne možeš sve da kontrolišeš. Ne možeš ni za sebe sve da garantuješ.

Što se tiče daljih ciljeva, stremim da budem najbolja verzija sebe svakog dana. Što se NBA tiče odavno sam to stavio po strani. Kada sam odlazio iz Bajerna i Zvezde tad su mi svi zvanično rekli da nikada neću imati ponudu iz NBA, a eto već tri godine ih imam, a nisam otišao. Zašto? Zato što nemam više taj očajnički, to je možda gruba reč, ali taj klinački poriv za NBA, da hoću tamo da odem, da je to neko moje ostvarenje, jer sam shvatio da tamo ništa lepše nema nego što već imam. Meni je u Efesu prelepo, tamo sam otišao na jednogodišnji ugovor, a evo četiri godine već igram. To je pokazatelj da uživam i da to neću tako lako ni da pustim. Košarkaški gledano osećam se spremno za novi izazov, a to je NBA liga, ako se desi oberučke prihvatam, ako se ne desi idemo dalje”.

Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Bliži se Evrobasket na kom igra i Srbija, a nastupaćete, nadamo se u najjačem sastavu. Koliko je teško da se pripremite, ipak su očekivanja košarkaške javnosti u Srbiji uvek velika?

“Lako je, jer ništa ne treba raditi na silu. To je moja filozofija, a to mislim i za reprezentaciju. Ona je nešto gde mi svi volontiramo, to je istina. Sam odaziv reprezentaciji treba da bude u najboljem mogućem trenutku po igrača, što se tice fizickog i zdravstvenog biltena, ali i motivacije. Kada to imas, ko god je u tom trenurku raspoloživ treba da igra i da da svoj maksimum. To je moje mišljenje vezano za sklapanje reprezentacije.

Samo spremanje se dosta promenilo u odnosu na pre, zbog vremenskog perioda koji imamo na raspologanju da se spremimo i napravimo taktičke zamisli. Sve je manje vremena za to, što znači i da mnogo stvari mora da bude u hodu rešavano kroz neku komunikaciju kod nas igrača i opet ostavito prostor tom spontanom igranju i sklapanju hemije. Hemija se ne pravi tako što se sedne i ukuca formula, pa je ona nastupila na terenu. Ona se dešava spontano u trenutku i kad je ekipa spremna. Svako od nas je dugi niz godina profesionalac, suočavali smo se sa raznim situacijama, u klubu na primer kad se potpišu dva nova igrača u toku sezone, pa se napravi rezultat. Ne mislim da će biti u reprezentaciji problem, jer smo mi već godinama zajedno, taj neki kostur je tu, znaju se vrline i mane igrača i to će biti ključ da se sve te vrline istaknu, a mane prikriju.

Igrački gledano, reprezentacija je stvarno jako kvalitetna, meni je mnogo drago zbog toga. Evroliga je svake godine sve teža i teža, sve više utakmica se ubacuje, sličan ritam kao u NBA i ja potpuno razumem svačiju odluku kad se oseti preumorno i pretrenirano da može da preskoči to leto. Ljudi ne shavataju da ti kad završiš to to prvenstvo imas 10 dana pa sezonu. Tamo u nekom klubu trenera ili gazdu zaista ne zanima šta si radio pre toga. Mi u Srbiji zaista volimo reprezentaciju, nije svuda tako. Bilo čiji gazda, pogotovo ako pričamo o najboljim igračima i klubovima, traži odmah rezultat. Ja sam prošle godine imao prve mečeve u Evroligi protov Reala, CSKA, Milana, Barselone i startovali smo sa 1-5 nakon sezone u kojoj smo osvojili titulu. Tenzija je bila kao da nikad ništa sa Efesom nisam osvojio. To su stvari o kojima moramo da vodimo računa kad su u pitanju naše karijere, ali sama pomisao na reprezentaciju je lepa, ja bih voleo da budem deo nje za Evropsko prvenstvo, pripremam se za to na svoj način, kao i do sada i nadam se najboljem mogućem scenariju”.

Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Nažalost, dočekala Vas je tragična i tužna vest na jednom velikom takmičenju. Šta Vas je tada zadržalo u reprezentaciji?

“Mislim da je od toga napravljena predimenzionirana situacija. Celo to leto za mene je bilo čudno, ne mogu da kazem loše, jer sam iz toga puno naučio. Trudim se da učim iz svih iskustava, mogu da kažem da sam do prošle godine i kvalifikacionog turnira za Olimpijske igre svako leto dolazio u reprezentaciju srcem. Nijednom nisam došao da sam dvaput promislio, kao što neki rade. Smatrao sam da je to poziv koji se nikad ne odbija niti sam ga ikad do dan-danas odbio, ali da postoje neke stvari koje jesu važnije od košarke to sigurno.

Majka i ja smo se dogovorili da odem u reprezentaciju i budem sa timom, jer na osnovu njene zdravstvene slike nije se očekivalo da će se tako završiti u tom trenutku. Opet, znali smo okolnosti, ne mogu da kažem da smo predviđali, ali smo sumnjali, jer dok sam ja bio u Kini stvari su se pogoršavale rapidno, dok smo nas dvoje bili u komunikaciji dogovor je bio da ostanem i odigram šta god da se desi. Kada se desilo, nisam famu pravio od toga, štaviše to je meni malo i morbidno. Došao sam kod Saleta, sreli smo se kod lifta, on me je pitao “da li želis kući”, ja sam rekao “ne, ostajem”, i otišao u svoju sobu. Od toga je napravljeno da sam ja državni heroj, ja ne mislim tako. Doneo sam odluku koja je bila moja, u internom dogovoru sa majkom i to je to. Ja sam tako odlučio, neko bi drugačije, kako god da čovek odluči u toj situaciji na pravi način je shvaćen. Ovo su moja viđenja, volim da se suočavam sa životnim izazovima, ne volim da bežim od njih, mislim da ništa u životu nije strašno da se izgovori i čuje, nije lako sve prihvatiti, ali sve je to za čoveka.”

Zbog teškog ritma koji nameću stalna takmičenja, da li se nekad osetite kao da ste stvarno na odmoru? Kako izgleda Vaš dan nakon dva iscrpljujuća treninga, da li nekada imate slobodan vikend da možete da ne razmišljate o klubu i košarci?

“To je individualna stvar. Ja sam prošle godine nakon dužeg niza godina dobio taj neki vakuum, nažalost ispadanjem u Beogradu, ali prvi put mi se desilo da imam mesec i nešto dana slobodno. Nisam znao šta da radim sa sobom. Znao sam šta ću da radim svakodnevno, ali nisam znao koliko ću da odmorim, da li to puno, da li je malo. Razmišljao sam, dve nedelje naspram godinu dana je ništa. Stvarno sam bio u velikom zbunu, ali sam i tu naučio jednu stvar, a to je da moje telo traži konstantnu posvećenost. Nisam jedan od tipova koji može da potpuno prestane sa aktivnostima na mesec dana, pa da se ponovo uvodi u trening, jer moje telo traži negu i rad, jer ne dozovoljavam da stege popuste. Ja zapravo nikad ni ne odmaram, to su samo varijacije na temu zavisno od intenziteta kojim treniram u kom periodu, ali ja sam neko ko uvek nešto radi da bih mogao da budem spremniji za nove izazove. Bila je sezona kada sam 11 meseci i 21 dan bio u kosarci, devet dana sam imao “off”. Moraš da budeš posvećen”.

Vasilije Micić Foto: Goran Godjirov

Koliko je bilo odricanja, želje i ljubavi nekada, a koliko sada?

“Reč odricanje je meni surova za život. Mislim da se sve stvari dešavaju sa razlogom, da svaka okolnost ima pozitivne i negativne strane i dan-danas kad me neko pita za sportsku karijeru da li se nečeg odričem, ja kažem ne, jer sve biram. Ovo su moji izbori, želje, koje sa sobom nose i dobro i loše.

Veoma rano sam uplovio u profesionalne vode, jer sam mnogo rano počeo da pravim dobre rezultate u skijanju i u tim sportovima rano postaneš profesionalac. Imali smo redovna državna takmičenja na kojima sam bio vrlo uspešan, kao i sestra, a kasnije i neka internacionalna takmičenja. Kroz te neke puteve smo rano sagledali sportski profesionalni život. Kasnije kako se sve to pretapalo u sport sa loptom ja sam već imao ozbiljnu podlogu kroz skijanje i kroz individualni sport, gde sam mnogo stvari morao da učim i prolazim sam. Mislim da je košarka velikim delom individualni sport, jer sve odluke donosiš sam u datom trenutku, ali kada bih se vraćao na reč odricanje, ja to na neki način sa zadovoljstvom radim. U trenucima kada rezultat nije tu i kada je nešto monotono i kada moja porodica oseća da stagniram i da ne napredujem, ja opet osećam tu inspiraciju i nastavljam da verujem u svoje zamisli i sad kad se osvrnem dosta je i rezultata iza mene na taj način došlo.”

Nije lako otisnuti se u inostranstvo kao mlad košarkaš. Kako Vam je palo odvajanje od porodice, pa i sada kada ste redovno razvojeni? Kako ste to doživljavali kao mlađi igrač?

“Nije svejedno igračima i to je jedan od razloga zašto mnogi sportisti propadaju. Ne uspevaju da iznesu to breme. Završavaš osnovnu školu sa 14 godina, do 18. ideš u srednju, do 22. ili 24. si na fakultetu i imaš prirodni sled događaja. U našem slučaju ideš u osnovnu i srednju skolu i odjednom dolaziš u situaciju da ti neko daje ogroman novac i da treba da doneseš svoje odluke, kao što su na primer da izabereš stan, da se suočiš sa iskusnim i namazanim saigračima… To su veliki šokovi.

Ja sam imao drugi problem. Mnogo rano sam se suočio sa seniorskim svetom i onda sam uvek mislio da sam ranije odrastao i uvek sam tako slao sliku u svet da sam mnogo zreo za svoje godine, što je možda bila i neka fasada u mom slučaju, jer sam morao da se prilagođavam drugima u tim godinama, jer sam bio ugrožena vrsta, klinac na odgovornoj poziciji. Sa 20 godina sam otišao u Bajern, ali se idealan scenario nije desio. Ipak, to je bilo vrhunsko iskustvo. Moj savet za mlađe, nadolazeće igrače, evo sad sam imao sličan primer Petruševa, da porodica što duže treba da bude uz decu. Mi smo u tim godinama apsolutno nezreli, nemamo predstavu sa 20 godina šta znači kad ti legne tolika suma novca i ti sad treba da doneseš neke odluke, da raspodeliš novac, da potrošiš novac, da ustaneš posle loše utakmice, da saslušaš loš komentar, izneneseš pritisak trenera… Ti sve misliš da možeš sam, ali u toj nekoj nedođiji kad odeš i kad nemaš nikog da ti pruži razgovor.

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Tamo kad odeš prvo suočavanje jeste šta je profesionalni svet. Tu nema emocija. Iz sveta sporta imam iskrenih pet drugara i 1000 poznanika. To je meni okej, ali kad sam iz Mege otišao u Bajern, gde su svi profesionalci, ja nemam s kim kafu da popijem. Meni je trebalo tri meseca da shvatim da niko nije tu na mene ljut ili da me ne voli, to je samo istina. Čovek ima svoju porodicu, izađe sa treninga i ode, a ja odem kući gledam u plafon šta da radim sad, kao Minhen dobar grad, gde dobar, meni dosadno, nemam šta da radim.

Onda 100 sati treniranja, da bi sve to lakše mogao da podneses uvek treba da imaš nekog sebi bliskog ko te voli bez ikakvog interesa kao roditelji i da bi imao nekog sagovornika. Nekad i da ćutiš ceo dan ti prija, a kamoli da razgovaraš. Mislim da to treba da imaju svi mladi talenti koji se suočavaju sa velikim izazovima. Naravno, treba osetiti momentum kad treba da se razdvojiš od porodice. U tim periodima je važno da imaš nekog pored sebe da bi samo prirodnije stasao u jednu ličnost koja opet nije oformljena, jer ti sa 22 godine si mnogo mlad. Sa 23, 24 si vec nekoliko godina senior i to su sve šokovi za mlade ljude i mozgove, ali na kraju svi prođemo kako nam je suđeno.”

Svi Vas stalno traže i interesuju se, često morate da ponavljate iste odgovore na pitanja… Da li Vam je potreban izlaz iz tog surovog sveta i kako bežite od profesionalizma?

“Ne bežim od toga. Mislim da čovek ne može ni od čega da pobegne, ali može da se umiri, sagleda situaciju malo iz šire perspektive, da ne shvata stvari lično, da racionalizuje stvari, da pravi selekciju vazno-nevažno. To su sve neke igrice koje se dešavaju u mojoj glavi, a ja pokušavam da sačuvam sebe kao ličnost, jer ja sam dugo u profesionalnom svetu odraslih. Ja sam debitovao sa 16 godina u Megi kao prvi plejmejker, a sad kad se osvrnem i pogledam decu u 16 godina, oni su i dalje golobradi, idu na ekskurzije sa srednjom školom, a ja sam već tada bio cimer sa ljudima od 35 godina i slušao njihove životne probleme.

Vasilije Micić Foto: Goran Godjirov

To me je navodilo da brže sazrim, ali da shvatim da to nije nešto što žarko zelim. Ja sam u to vreme hteo da se družim sa vršnjacima i da izgradim sebe postepeno kao ličnost, ali to ti ubrza razvoj. Onda sam kroz taj period 16, 17 godina u Megi, gde sam doživeo i povredu, shvatao da bi ostao prizeman i svoj, ti na tome moraš da radiš svaki dan. Neće niko to umesto tebe da radi. Moraš da staneš iza svojih odluka, da staneš iza svojih grešaka da bi mogao da shvatiš šta ti prija, a šta ne.

Kako su dolazile naredne godine bivao sam sve svesniji i sigurniji u sebe. Sada ako mogu da kažem da se čuvam ili bežim od nekih stvari, samo slušam svoj osećaj, koji mi kaže da je sve zapravo u redu. Ne želim da živim tuđe živote, želim da živim svoj, nikome ne sufliram da treba da radi nešto kako ja radim. Ako se nekom sviđa moj model mogu da udelim neki savet i da razmenim mišljenje. Mislim da sam se sačuvao tako što sam u trenucima, kada sam bio na raskrsnicama da li poslušati porodicu ili nekog savetnika, ipak vodio time da sve budu moje odluke. Kao što sam sticao godinama košaraško iskustvo, tako sam sticao i životno kroz odluke i sada mi sve dosta lakše ide. Ja sam i dalje mlad, imam 28 godina, plejmejkeri kažu da stasavaju oko 30, ja se već osećam kao teški veteran i košarkaski i životno. To mi prija, jer sebe gradim u nekom pravcu gde sam i kao klinac zamisljao sebe – da budem svoj, da donosim odluke, a da opet nisam u životnim alternativama niti da moram da se izolujem da bih mogao da sačuvam svoju privatnost.”

Da li ste i kada sumnjali u svoj uspeh?

“Rano sam izgradio pobednički mentalitet kroz skijanje i to je jedna vrsta zaraze. Osećaj pobede kad si klinac postaje zavisnost, koja jeste lepa, ali nažalost ne uspemo svi u sportu, a ta suočavanja da ne uspevaš u nečemu šta si gradio od druge, treće godine često umeju da budu surova za one koji ne uspeju u sportu. Međutim, ja sam kroz skijanje gradio taj fanatizam prema radu, posvećenosti, voleo sam da pobeđujem nisam prihvatao poraze.

Kasnije kad sam prešao u košarku koja je kolektivni sport, uvek sam osvajao te individualne nagrade, koje su odlika ljudi koji vole da rade i kojima je nešto od Boga dato i drugačiji su od drugih. Uz rad, koji je neophodan za napredak, i talenat dat od Boga i porodice uvek sam se isticao od proseka i svog uzrasta. Kada se nakupi (individualnih nagrada) već od sedme do 17. godine, kada sam doživeo jedinu veliku povredu, ja sam već tad shvatio da mogu da napravim nešto što nije tipično za decu tog uzrasta.

Efes, Fenerbahče
Efes, Fenerbahče KK; Foto: EPA-EFE/JUAN CARLOS HIDALGO

Kada se desio momenat povrede, dosta toga je bilo na klackalici, pogotovo za ljude oko mene, jer kada si klinac lako veruješ u stvari koje su oko tebe, olako shvataš da je uspeh zagarantovan, olako misliš da to traje doveka, dok se ne dese neke stvari. Ja nikom ne bih poželeo da se meni dese stvari koje su mi se desile, ali meni je to bilo potrebno, da bih upravo shvatio da to ne traje doveka, da nigde nije zapisano da to meni sleduje, da to moraš i da zaslužiš i kad to uradiš moraš opet da zaslužiš iznova i iznova. Ja sam sa 17 godina sazreo 10 godina.

U trenucima kad moji drugari idu na ekskurziju, ja sam se oporavljao od povrede ukrštenih ligamenata, savijao nogu, slušao komentare, “on je gotov”, “on nije više to”, ali mene je to jačalo. Nije me motivisalo, jer nemam nikad tu zadojenost prema toj vrsti moticacije da ja nekom prkosim i stavljam do znanja, nikad nisam bio takav. Imam taj balkanski, srpski inat u nekim situacijama, ali shvatio sam da sam ovde sam. Imaš porodicu, oni su uvek uz tebe, ali ovo je tvoja priča, moraš sam da izneseš. Jako dobro i brzo sam se vratio iz te povrede, tako da sam shvatio da posvećenost sebi i odupiranje konstantno tim komentarima, čak se često ljudi i osmele da daju neko konačno viđenje nekoga. Kad si klinac tebe to pogađa lično, niko ne želi da sagleda malo šire, da kaze “e on je ipak mlad, treba da sazri”, nego ti zalepi etiketu, koju ne možeš da skineš. E ja sam te etikete stalno skidao, tako što sam stalno radio i posvećivao se sebi i nikad nisam slušao šta drugi misle. To je bilo ključno za moje odrastanje, gde mi je kasnije svako suočavanje sa nedoumicama lakše padalo.”

Kako proživljavate povrede, pre svega u mentalnom aspektu i kakav je mentalni sklop potreban za jednog igrača na takvom nivou na kom Vi igrate?

“Mislim da je povreda predimenzionirana stvar. Ona je sastavni deo sportiste ili običnog čoveka. Prvo promena percepcije i sagledavanja te reči i slušanja, je veoma važno da bi ti to prebrodio. Najbolje kad si ceo život zdrav, ali ja ne znam sportstu koji je sve vreme zdrav, čak naprotiv svi smo neki osakaćeni, imamo neke ozbiljne probleme, ali to su delovi naše karijere.

Suočavanje sa povredom kao veoma mladom mi je u neku ruku olakšalo dalje korake, jer tada ja nisam ni znao šta znači ta velika povreda. Ja sam tada slušao da je to neka velika povreda kolena, da se od nje mahom retko ko vraća, ali bio sam poletan i željan da ja tu pobedim na neki svoj način. Kada uđes u proces oporavka i proces posvećenosti i ideš dan po dan bez nekih očekivanja kako će to biti, važno je da ne slušaš te konačne zaključke ljudi oko tebe, jer ako se u to ulepiš onda je ta tvoja hrabrost da se suočiš sa tim bolom sa tim strahom kad izlaziš iz povreda, jednostavno manja.

Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

Sagledao sam povredu kao deo moje karijere koji ću nositi sa sobom, ali to nije značilo da sam ja gotov. Druga stvar, pritisak u svemu ovome je takođe sastavni deo. Pritisak je, kako Damijan Lilard kaže, na onom čoveku koji razmišlja kako će da donese hleb na sto. Mislim da to ne treba da ti se desi u životu da bi shvatio da je bavljenje sportom lepa stvar, samo eto svi smo individue, svi to nosimo na svoj način.

U situacijama kada je nešto predstavljeno kao važno, finale, polufinale, takva neka takmičenja, ja to banalizujem na nivo da je to samo jedna utakmica. Već duži niz godina svaku utakmicu igram isto i mislim da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih sam ovako napredovao. Nisam birao utakmice, nisam birao periode sezona, kao što neki igrači rade, nego sam svaki meč igrao na trenutnom maksimumu. Maksimum nije stalno ostavljati srce na terenu, krvariti, ja u to ne verujem. Ti pred sobom treba da znas da si dao maksimum kad se pogledas u ogledalo. Tako pristupam svakoj utakmici i ja od velikih utakmica ne pravim veliku stvar. Prosto je samo odigram, završi se, sutra je novi dan, igra se nova utakmica, novi trening i to je neki beskonacni krug u kojem ja sebe stalno guram napred i to je nešto što mi daje rasterećenost u glavi, za koju mislim da je ključ uspeha, uz fizičku posvećenost”.

Posle nekih velikih utakmica i finala ostane osećaj sreće. Koliko on traje?

“Pet minuta (smeh). Imao sam prošle godine situaciju, kada smo osvojili prvu Evroligu, čak i taj osećaj uspeha se može povezati sa iskustvom povrede. Ja sam pre povrede kolena bio četiri kola zaredom MVP kola u KLS-u sa 17 godina. Dok Rivers je gledao moju poslednju utakmicu, jer je njegov sin Džeremaja igrao sa mnom, tada je Dok osvojio NBA prsten sa Bostonom. To nije moglo tada lepše da izgleda, a ja sam tri dana posle povredio koleno. To iskustvo, taj disabalans u nekim momentima mog života je za mene bilo nešto neverovatno. Ti nemaš ni vremena da odreaguješ u skladu sa dešavanjima. Moraš da krenes dalje. E to iskustvo primenjujem i dan-danas.

Ja sam neko ko voli da ispolji svoju emociju, najčešće u krugu svojih ljudi, ali primenjujem pristup da samo idem dalje, da ne ostanem zarobljen ni u lošem ni u dobrom trenutku. Nekome to zvuči dosadno, to je kao neka sredina. Meni ta sredina nikad nije dosadna. Ja iz te sredine mogu da imam najveći uspeh, a kada padam, ne padam skroz, nego sam uvek u tom nekom optimumu da mogu da trajem. Kontinuirani napredak i rad je nešto što je najteže izdržati, a da bi to mogao moraš da imaš kontrolu nad samim sobom”.

Foto: Tanjug/ AP Photo/Darko Vojinovic
Foto: Tanjug/ AP Photo/Darko Vojinovic

Ispričao je i kako je izgledala atmosfera u Efesu nakon osvajanje Evrolige pre dve sezone.

“Prošle godine sam osvojio Evroligu, prvu posle 20 godina za klub, cela ekipa putuje nazad u Tursku, pijani u avionu i mene pita moj saigrač Kruno Simon “dobro bre brate kako ćeš sad da igraš finale (turskog prvenstva). Rekao mi je “kako sam ponosan na tebe (inače me nikad nije hvalio), ali kako ti ovo doživljavaš, šta ćeš dalje?” Ja kažem “vidi sutra se budim, istegnem se, šutnem svoje šuteve i spremam se za Fenerbahče”. I on meni “ma da kao”.

Mislim da mu je to zvučalo tada malo neistinito, međutim ja sam to stvarno uradio, stvarno sam trenirao, jer on je tad bio povređen, Džejms Anderson isto, Larkinu se nije igralo, Buboa je bio malo raspoložen. Mi smo ostali na tri beka, treba da se igra, a Fenerbahče nas je čekao dve, tri nedelje. Ja sam tim pristupom i primerom bar koliko-toliko trgao i ovaj drugi deo ekipe, jer posle tih velikih slavlja, mnogo je teško motivisati ekipu, pričom još teže, ali delom najlakše. Ja sam to uradio, a bili smo na korak da izgubimo titulu. Kao što imam primera i ove sezone gde dajem tipa tu trojku protiv Olimpijakosa i gde se osecaš i prazno i srećno, a ja sam samo završio, uradio oporavak, legao, zaspao, sutradan uradio sve iste stvari koje radim pred utakmicu i odigrao finale sa Realom zrelije nego prošlogodišnje. To je način na koji ja postupam. Neko je drugačiji, neko ne možr da se oporavi dva meseca, tri godine. Ja mislim da ovaj put mogu svi da primene ako žele, ali opet je individualna stvar.”

Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

Pomenuli ste trojku protiv Olimpijakosa u Beogradu na Fajnal foru Evrolige. Šta kažu igrači na terenu u tom prvom momentu, tom prvom osećaju sreće? Da li ste svesni kakav ste uspeh postigli?

“Ja sam svega svestan, svake odluke. Da sam tu promašio ne bih bio baš heroj. Sav taj pristup treniranju sebe, što na tehničkom i košarkaškom, tako i na mentalnom nivou u radu sa jednom osobom koja meni mnogo znači u životu i ovim putem želim da pozdravim Isidoru Trifunović, ja uspevam da to radim na svoj način. Tim je sklop 12 različitih individua, ali svi imamo isti cilj. Ja sam na jednoj od odgvornijih pozicija, jer plejmejker ipak mora treba da bude izvršilac trenerovih zamisli na terenu, a opet da ima mogućnost da preuzme odgovornost i da oseća dobro igru. Često sam bio najmlađi u klubovima i kao takav treba da imaš karakter i stav da nekom starijem igraču kažes “e uradi to”, a da on tebi veruje. To su sve iskustva kroz koja sam se ja pripremao za neki događaj kao što je taj protiv Olimpijakosa ili neki drugi. Sam komentar igrača (posle trojke) je u skladu sa mojom reakcijom, oni su mene zagrlili, to je neverovatan osećaj, to mora da se doživi, ja ne umem da opišem taj osećaj. Završilo se sve to, delirijum u svlačionici, neču sad da glumim Kobija i da pricam njegove rečenice, ja sam iskreno mislio da posao nije gotov, trebalo je da se igra još jedna utakmica. Prvo moraš glavu da oporaviš.”

Otkrio je da van terena najviše radi na psihološkom planu, što se oslikava i na parketu, ali i u celokupnom životu.

“Baš dosta. Uvek sam bio poznat po tome da sam košarkaški radnik. Tako je bilo od 15. godine i uvek sam stremio da radim kao onaj najvredniji u klubu, ako ne i više od njega. Uz takvu posvećenost na tom planu sam shvatio da nemam gde više. Okej, mogu da šutnem milion lopti, ali sama igra je spontanost, što da bi primenio na terenu moraš da imaš čistu glavu pred svaki potez, pred svaku utakmicu iznova. Mi smo često izloženi javnom sudu, jer na svaka dva dana igraš utakmicu, i ti stalno moraš da izlaziš i izlaziš iz dobre u lošu iz dobre u lošu da bi bio spreman za novi izazov. Nije lako. Ja u svojoj ekipi imam igrače koji igraju tri utakmice od 100 i na konto toga potpisuju novi ugovor. Ja nisam takav, sledim svoj put i da bih to sve mogao da primenjujem na ovom nivou mislim da je glava mnogo važna. Stvarno se time bavim intenzivno”.

Vasilije Micić Foto: Goran Godjirov

Šta je ono što bi Vasilije Micić sada sa 28 godina rekao nekom mlađem Vasiliju?

“Uvek ističem da treba biti svoj. I sada kada držim predavanje, zvuči kao da sam neki profesor (smeh), tačnije kada razmenjujem mišljenja sa nekim, uvek se trudim, čak i kada vidim da je neko 100 odsto u krivu po mom mišljenju, da ta druga strana sama zaključi zbog cega će nešto da uradi. Pa makar i bio svestan da je to loše, neka nauči iz toga. Mislim da je to sufliranje i nametanje da je nešto moje bolje od tvog nemoguće da se ikad shvati i stopostotno prenese na drugog.

Više se trudim da budem delima motivacija, možda neki reper za promenu. Ljudi rečima komuniciraju, ali često se ljudi ne razumeju na pravi način, pa onda iz toga izađe nešto što niko nije želeo. Eto Petrušev mi ostaje u svežem pamćenju, mnogo mi je drag, baš smo lep odnos izgradili u Efesu, često smo imali razgovore u svlačionici, gde ja vidim da on greši, gde bih ja njemu možda nešto i rekao, ali mu samo stavim do znanja da to može i drugačije, ali završim rečenicu sa ti odluči. Ja njega vidim, on je mlad i zelen, ali mislim da je to brži put ka sazrevanju. On neće napraviti kardinalnu grešku. To je nešto što bih uvek isticao, da navodiš drugu stranu da donosi svoje odluke, da bude svesna njih i da ide kroz život tako, a ne ko muva bez glave i naravno da svako koristi svaku priliku za napredak”, zaključio je Micić u razgovoru za Nova.rs.

Vasilije Micić Foto: Goran Godjirov
Vasilije Micić Foto: Goran Godjirov

BONUS VIDEO Micić pokorio Evropu, pa zapevao čuvenu narodnu pesmu

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram