in

Dragan Kićanović, od milja: Želov Vuk Branković

Uvod u priču za razgovor s povodom, sa legendarnim košarkašem Draganom Kićanovićem kome je od 2017. godine od strane kompanije Mozzart, posvećeno rekonstruisano Želovo igralište, odnosno teren KK Železničar Čačak, napravio je profesor Aleksandar Stefanovoić… Jedini on, kao novinarski doajen kraljice igara, pedagog, trener i hroničar čačanskog sporta uopšte, mogao je bez dlake na jeziku, ‘na ti’ da porazgovara sa Kićom…U knjizi “Čačanski sportisti govore”, koju su sponzorisali Grad Čačak, i kompanija Mozzart, Dragana Kićanovića prestavlja ovako:”Dragan Kićanović Kićan, rođeni Čačanin, košarkaški as o kome zna Čačak, Srbija, Evropa, svet. Rođen je u Ključkoj ulici, i u ovom dvorištu prohodao. Fenomenalan igrač koji se, po mišljenju mnogih, samo jedanput rađa. Jedinac, mezimac, kome su majka Jovanka i otac Milan bili stožeri uspeha. Krenuo je pravim kolosekom železničkom prugom, podigao se u visine, stigao do železničke stanice. Iz ove kuće odlazio je svakog dana u Osnovnu školu „Milica Pavlović“. U slobodnom vremenu – na košarkaški teren pored škole, gde je počeo da se upoznaje s košarkaškom azbukom. Na Želovom igralištu kraj železničke stanice radi svakodnevno čuvena košarkaška škola. Jednog dana verovatno će se pojaviti i novi Kićan. Za mnoge starije Čačane, Dragan Kićanović Kićan bio je poznat i kao Laćo. Dobitnik je nekoliko značajnih priznanja: Oktobarske nagrade Beograda i Čačka, Majske nagrade Republike Srbije, Sedmojulske nagrade Srbije.”Rekonstruisan teren KK ŽelezničarDragan Kićanović na navedeno nije imao šta da kaže, sem da se zahvali!“Prvo da kažem: hvala na ovim lepim rečima. Malo si me i rasplakao, ali uvek treba krenuti s jednom lepom šalom. Kao sva deca, tako sam i ja u Čačku jurio za loptom s mojim drugarima. Normalno, to je bilo ono standardno poljanče gde smo svi jurili za fudbalskom loptom, i taj put iz Osnovne škole Milica Pavlović, u koju sam išao, odveo je grupu nas na Borčevo igralište. Možda je to bio jedan od retkih trenutaka u mojoj sportskoj karijeri i taj jedan doživljaj kad smo došli na probu, i tadašnji trener pionira u Borcu, Miki Stojanović, pitao me je za ime i prezime. To je za mene bilo nešto neverovatno. Neverovatan osećaj, neverovatan doživljaj za dečaka od 13-14 godina da su ga tražili, da su ga zvali da se bavi fudbalom. Kratko sam se bavio time, jer sam doživeo jednu malu nezgodu na treningu. S obzirom na to da sam dete sa stanice i da sam rastao tu, paralelno s fudbalom bavio sam se svim sportovima, košarkom, čak i šahom. Sećam se i da je neko doneo u osnovnu školu dva reketa i mrežu za tenis. Moram da priznam, i to je išlo dobro”.Igraš li i sad?“Ne. Odavno se ne bavim rekreacijom, sportskom rekreacijom. Dakle, odmah posle fudbala, sa 14-15 godina, pošto smo na stanici i u osnovnoj školi igrali basket, od ujutro dok ne padne mrak, otišli smo na turnir osnovnih škola. Ja sam dobio jedan pehar koji mi je možda najdraži u životu, za najboljeg igrača na turniru osnovnih škola u košarci. Već govorimo o košarci. Onda sam se sreo s Prevom, legendom Prevom Vučićevićem”.Dobro, ali samo pre toga da te podsetim. Da li se sećaš ko je tada vodio tim osnovne škole?“Tim osnovne škole”? (Zamislio se.)“Ja ću da ti pomognem. Ja znam”, kaže Stefanović.Profesor Aleksandar Stefanović“Ko”, reče Kićanović?“Tada je profesor engleskog jezika u toj školi bio Slobodan Bobo Stefanović, iskusni košarkaš Borca. Koliko se ja sećam, tu je počelo”, nonšalantno je odgovorio Aleksandar Stefanović.“Jeste, Bobo. Sigurno sam, između ostalih, zahvaljujući Bobu, i počeo da se bavim košarkom, jer je bio moj profesor engleskog i išao sam, normalno. Nije postojalo dete u Čačku koje nije išlo da gleda Borac, tako da je meni imponovalo da moj profesor engleskog igra košarku. To je tačno”.Posle toga, na železničkoj stanici sretneš se s Prevom Vučićevićem.“Taj prvi susret posle tog turnira ostao mi je u veoma dobrom sećanju. Onda mi je Prevo zakazao da dođem na trening. Ja sam vrlo rado otišao. To su bili juniori Železničara, gde sam vrlo brzo prekomandovan, ja i još jedan, nas dvojica ili trojica prekomandovani smo u prvi tim. Ne mogu da se setim, mislim da sam imao oko šesnaest godina. Kad sam zaigrao za prvi tim, to je bila Druga liga one Jugoslavije, Druga liga Istok. Mislim da je bilo podeljeno na dve grupe i ispali smo iz te lige, ali zaista nesrećno. Bilo je neko odmeravanje poraza i pobeda, čini mi se s Pirotom. Tako smo ispali u Treću ligu, to je srpska liga, ali smo se odmah vratili u Drugu ligu. Otprilike tako počela je moja karijera u Železničaru”.Završio si osnovnu školu, upisao se u Tehničku i pretpostavljam da nisi zaboravio prve utakmice u Kruševcu, kada si igrao za reprezentaciju Tehničke škole. Koliko se sećam, ona je tada bila treća u Srbiji, a to je bila samo potvrda toga kuda ide čačanska košarka.“Jeste, hvala na tome da smo bili treći. To sam zaboravio. Znam da smo bili drugi, treći, prvi nismo bili sigurno. I ja mislim da sam igrao za Tehničku školu, ali mislim da sam bio u drugom, a možda i u prvom razredu. To je za mene bilo šokantno, da igram za Tehničku školu, a da sam u prvom razredu. I vrlo dobro se sećam, bilo je u Kruševcu, izgubili smo nekim nesrećnim slučajem. Međutim, to je ipak bio veliki uspeh, biti treći u Srbiji”.Željko Obradović i Dragan Kićanović ©MN PressDa li si imao idole?“Mislim da to uopšte nije trebalo da pitate, jer dečak koji raste u gradu kao što je Čačak, mislim, imati idola, a ne Radmila Mišovića, to bi svakako bila neka iluzija tog dečaka, jer smo, jednostavno, svi odrastali s njim, gledajući njegove utakmice. Mislim da je to, ne što sam Čačanin. Kažu da je Zadar bio nešto takvo i da je možda i sad. Mislim da se to neće ponoviti, zaista”.Sledeća tema je reprezentacija.“Sve je to dolazilo veoma brzo, jer ja sam u Železničaru već za dve godine, u šesnaestoj ili sedamnaestoj, ušao u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije i imali smo Evropsko prvenstvo u Gorici. Kao kadeti, tu smo bili prvaci Evrope i to je bila valjda prva titula prvaka Evrope što je imamo u košarci. Sledeće godine bio je Zadar. I, verujte mi, to je tako munjevito išlo te tri godine od tog kadetskog reprezentativca, juniorskog, da ne kažem da mi je to možda izašlo sve iz sećanja, ali i uspešno – i kadetski prvaci Evrope i juniorski prvaci Evrope za dve-tri godine, povratak Železničara u Drugu ligu. Mnogo se brzo sve desilo, zaista”.Odmah posle toga počinje selidba. Počinju da se interesuju klubovi, a ti odlaziš prvo u Borac. Kako si se tada osećao, a znam da si više puta dolazio, gledao treninge i uživao u tome?“Da, to su bila dosta čudna vremena. S obzirom na to da sam ja i rođen na stanici, baš pored pruge, i deda mi je železničar, i otac, i stric itd., i ja sam, jednostavno, želeo više od svega da zaigram za Borac. Mislim da je to bilo normalno, gledajući sve te utakmice, gledajući tu atmosferu, gledajući tog Radmila Mišovića, Conju, Maška, Mirka, Katanca, Strugarevića i ostale, ne znam, nekog sam možda zaboravio. To mi je bila životna želja. Zaista životna želja. Ja sam prešao u Borac, moram da kažem, na žalost jedno 95 odsto ljudi sa stanice, železničara koji su i dan-danas živi i kad odem na stanicu, kažu mi: „Gde si, Vuče Brankoviću?“, jer ne mogu da mi oproste tih sedam meseci što sam bio u Borcu. Međutim, mislim da su to bili moji zaista nezaboravni košarkaški dani. Ta sezona, ja se i danas sećam tih utakmica. Ne sećam se kako sam igrao, ali se sećam da se dešavalo da mi je trebalo dva i po sata pred utakmicu da uđem u dvoranu, jer je unutra bilo četiri-pet hiljada ljudi, a napolju je bilo pet hiljada ljudi. To je bilo zaista neverovatno. A same utakmice, i to igrajući pored Radmila Mišovića i ovih koje sam nabrojao, to mislim da čovek ne može nikad da zaboravi”.Teško da se ponovi.“Ne želim to da pričam. Ja mislim da može da se ponovi”.Odlično. Volim što si optimista.“Jesam. Ima mladih ljudi, igrača koji su fenomenalni”.Reprezentacija Jugoslavije 1975. godine ©MN PressTreba verovati u njih.“Normalno”.Posle toga vodio vas je Lazar Lečić i Borac je 1973. godine s tobom, Radmilom i ostalim saigračima osvojio četvrto mesto, plasirao se Kup Radivoja Koraća. Tek se ta bitka završila i počinje druga. Za tebe se interesuju i Industromontaža, Crvena zvezda, Partizan, i ti odlučuješ gde ćeš i kako ćeš.“Mi smo delili treće-četvrto mesto te godine, isti broj bodova s Partizanom, i to je bio i verovatno ostao najveći uspeh Borca i zaista bih mogao danima da pričam o toj sezoni. Međutim, život ide dalje. Jednostavno, velika zainteresovanost tadašnjih jugoslovenskih velikih klubova, jer tada sam, čini mi se, bio i najbolji strelac lige te godine kada sam igrao za Borac i već sam ušao i u reprezentaciju Jugoslavije. Jesam se konsultovao i s roditeljima, i s prijateljima i s drugarima, ali sam uvek sâm odlučivao”.Kako si se osećao kada si otišao u Partizan, pa igrao protiv Borca, a dobro se sećam, pet hiljada ljudi sedi i na parketu?“Nikako, nikako. Kako može čovek da se oseća? Međutim, to s godinama sve prođe, kao što i život prolazi. Samo ostaju lepa sećanja. Ali voleo sam da dođem. Voleo sam uvek da dođem u Čačak i da igram u Čačku. To su bile zaista spektakularne utakmice”.Volela te je publika, iako si otišao.“Jeste. Evo koliko je prošlo. Mnogo godina je prošlo. Uostalom, sad bih mogao da kažem, ali nikad, nikad nisam imao nijedan problem s publikom, čak sam dobijao i aplauze, i sad se dobro sećam. Moj odlazak u Partizan sigurno nije odgovarao Čačku. To je sigurno. Međutim, i tada, verujte mi, ljudi su 95 odsto odobravali moj odlazak. Govorim o nekim mojim prijateljima, jer su shvatili da ako želim nešto – a oni su sigurno videli više nego ja da mogu nešto da napravim – da je to možda pravi put”.Ja to ovako branim kad kažu da ode ne znam koliko igrača u Partizan, a koliko ode iz Čačka: jednom prilikom računao sam da je u završnici Superlige igralo 17 igrača koji su prošli kroz Borac. To je velika stvar. Znači da kad odlaze, dobro se radi.“Pa jeste, u pravu ste”…Koliko si vremena proveo u Partizanu?“Ja sam proveo u Partizanu šest godina, čini mi se. Šest godina, zaista lep period. Bili smo tri puta prvaci one Jugoslavije, što je veliki uspeh. Partizan je, to smo malo preskočili, prvi put postao prvak Jugoslavije. Do tada nijedanput nije bio prvak Jugoslavije”.Kićanović i Divac ©MN PressDok ti nisi došao.“Moja generacija, nemojte mene. Dobro, jeste da pričamo o meni, ali moja generacija s Dalipagićem, Todorićem i ostalima, mi smo bili prvaci prvi put u istoriji Partizana. Osvojili smo, ne znam tačno, za tih šest godina, šest-sedam pehara i onda je došla ona ista neminovnost. Kao što sam otišao iz Čačka u Partizan, tako je trebalo ići i u inostranstvo. Trebalo je ići sigurno zbog sportskih razloga, ali i onih drugih. Trebalo je bar malo materijalizovati sve to, a pogotovo ako vam nude. Glupo je bilo odbiti”.Dabome… Proglašen si za najboljeg košarkaša Evrope 1980. i 1982. godine. Igrajući košarku za reprezentaciju Jugoslavije na Olimpijadi, na svetskim, evropskim i balkanskim prvenstvima, na tvojim grudima našlo se četrnaest medalja. Devet zlatnih, tri srebrne i dve bronzane. Koja ti je bila najdraža?“Četrnaest? Nisam znao. Hvala za podatak”.Koja ti je medalja bila najdraža, da li se ti toga sećaš? Za mene, ja znam koja je. Ja ću ti reći.“Profesore, znate vi bolje nego ja. Ne može, ne postoji u sportu, eto, recimo tih četrnaest medalja, koliko rekoste – devet zlatnih”?Devet zlatnih.“Kako može jedna da bude vrednija od druge? Može, može ako poredite. Ipak je jača svetska od evropske, ili olimpijska od svetske. To je rangirano. To se zna. Međutim, ne zaboravite da je neka evropska bila jača. A recimo, postoji jedan podatak, ne znam koje godine, kad smo drugi put bili prvaci Evrope, u Beogradu je bilo. Bio sam užasno povređen, ali sam skupio snagu, odlično odigrao u finalu i bili smo prvaci Evrope. Možda je to najdraže. Dakle, ne mora se to rangirati; dobro, sigurno je najjača ta olimpijska, drugo je, mislim za tu generaciju, gde smo najbolje igrali, bila Manila i Svetsko prvenstvo, gde smo mi bili prvaci. Mislim da je to bio vrh igre jedne generacije. Otprilike sam rekao, ali ne može to da se poredi, zaista”.Slažem se s tobom da se ne može uporediti, ali ja sam bio posebno oduševljen, očaran, kad smo 1980. godine, na Olimpijskim igrama u Moskvi, pobedili prvi put. Zato ja tu medalju nekako izdvajam.“Normalno, ima jačinu. Svaki uspeh na Olimpijskim igrama je fantastičan”.Po završetku košarkaške karijere postao si direktor Partizana, u međuvremenu i član Izvršnog odbora Jugoslovenske košarkaške federacije, bio si ministar za sport u Vladi Republike Srbije pa predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore.“Tu stanite, pa mi sve nabrojasmo”…Pripreme košarkaša Jugoslavije za OI u Atlanti©MN PressPa to si sve bio. To je prava istina. Mi Čačani ponosili smo se time.“Hvala. Dobro, to su bile sve sportske funkcije, jednostavno, kad sam završio karijeru, a završio sam je s trideset godina, što je za sve bilo čudno. Međutim, nije to čudno ako krenete sa sedamnaest godina u reprezentaciju. To je trinaest godina igranja u reprezentaciji. Nije to malo. Jednostavno, posle toga pozvali su me ljudi iz Partizana da vodim košarkaški klub. Osetili su da mogu da pomognem, a ja sam osećao da ipak, ako me već neko zove za bilo koju funkciju, da treba i ja nešto da vratim tom sportu. Tako sam radio kako ja mislim najispravnije i najbolje. O rezultatima tog mog rada reći će neko drugi, ali sve ono što sam uradio i u Partizanu kao direktor kluba, i u ministarstvu (doduše, tu sam bio najkraće zbog najrazličitijih razloga), i u Olimpijskom komitetu i ne znam šta ste sve to nabrojali, ja sam to i zaboravio, ali sam se trudio da se nekako odužim tom sportu, toj košarci koja mi je sigurno mnogo, mnogo dala”.A posle košarke?“Razlozi su jednostavni. Vrlo, vrlo jednostavni, a to sam radio i tokom cele svoje karijere. Postoji period života kada čovek treba nešto da radi i postoji period kada treba da prestane; dolaze mlađi, dolaze sposobniji, dolaze pametniji. Ti si u svom periodu to uradio. Da li dobro, da li loše – neka drugi kažu. Dakle, jednostavno, treba razumeti period života kad treba prestati da se baviš sportom, kad treba početi. Jednostavno, postoje drugi ljudi koji su isto tako sposobni za tu vrstu posla. Mlađi, hrabriji, spremniji.Odlučniji”.Odlučniji, normalno, a nama ostaje ovako da pričamo. Da li te ikada povuče, recimo, kad dođeš na igralište i tamo grupa klinaca gleda i kaže: „Evo ga Kićan“, da uzmeš loptu i šutneš?“Ne. Postoje druge lepe stvari u životu, ali pratim”. Kakva je tvoja poruka za kraj?“Šta bih preporučio? Što god da im preporučim, veoma su teška vremena. Ja ih potpuno razumem. Zaista. Međutim, sve ovo što se radi u Čačku, izvinite, ali Čačak svake godine izbacuje igrača i igrača. Kakav je nivo, ali je veliki, bar za našu zemlju. I vrlo brzo će neko od njih postati veliki as. Već su asovi, da ih ne pominjem, Čačani koji su u Beogradu, košarkaši koji su u Beogradu. Teško je raditi, ja razumem ljude u Čačku. Međutim, ima dece, znam da postoje i velike košarkaške škole u Čačku. Znam da imaju prednost što pored Čačka imaju Moravu, je l’ tako, profesore? To je velika prednost”.U Atini 2004. ©MN PressDa operu ruke da bolje šutiraju.“Da. Šta da im poručim? Da treniraju, da se bore, da rade. Ja koliko mogu, pomoći ću uvek, doći ću, ima mladih koji su spremni na to”.Čačanska košarka bila je i ostala najveći brend Čačka. O Čačku se zna svuda, i Evropa zna za Čačak.“Tačno. Mnogo sam u poslednje vreme proputovao Evropom i neverovatno je koliko znaju o Čačku. Sigurno je da je to napravila ona generacija s Radmilom i pre Radmila. Međutim, i posle njega, ti momci zaista uvek s ponosom pominju da su Čačani. Da ne govorim o Željku Obradoviću i ovim mladim igračima, koji će tek biti veliki asovi, ali punih usta govore da su Čačani, što je velika stvar za mene”.Priredio: Miloš MILIĆ