in

PRELAZZI: Piksijev žreb

Svako valjda voli da misli da je kovač svoje sreće, da živi po diktatu inspiracionih postera na Instagramu i jeftine kvazipsihološke literature, znate ono, veruj u sebe, ne gledaj druge, ugrabi svoju priliku, budi proaktivan, ako kaniš pobijediti…Ah, dovoljno je izaći na ulicu pa shvatiti da nije tako, da život, uspeh, budućnost, da sve to zavisi od milion različitih, naizgled nepovezanih događaja, od igre metaforičnih i pravih kuglica, a da je za sreću, vrlo često, najbitnija sreća, i obrnuto.Čitav ovaj kratki kurs iz primenjene filozofije služi kao podsetnik onima što misle da je potpuno nevažno koga će današnji žreb za Mundijal nameniti Srbiji, da mi imamo svoj put – u našim vlažnim snovima, tamo uoči Svetog Nikole, zaštitnika putnika, i dalje smo učesnici same završnice Svetskog prvenstva – i da treba držati do sreće koliko do lanjskog snega.Uostalom, kad je Gospodin Slučaj ikad bio široke i nežne ruke prema nama Srbima?”Au contraire”, rekao bi Delboj, jedan od onih koji su dobro znali kako je to boriti se s baksuzlukom.Baš zato što se sada – na stranu utakmica na Parkenu, koja je i mogla i nije mogla da se okonča drugačije – više ne plašimo, baš zato što imamo reprezentaciju koja ne ide tamo po principu “ako prođe – prođe”, nego da se takmiči i potuče, žreb je važniji nego ikada; kuglice mogu da naprave razliku, da nam otvore put do raja ili nam zalupe vrata ispred nosa.Postoje, ugrubo rečeno, među svih ovih desetak miliona bivših selektora (valjda smo se prećutno dogovorili da ostavimo aktuelnom da obavlja svoj posao na miru, dok god to bude želeo?), postoje dve grupe: jedni su oni koji navijaju za najlakši, drugi za najteži mogući put kroz grupu.INTERVJU – Dragan Stojković Piksi: Mogu i trojica napadača, zvali su nas Francuzi, Belgijanci, Nemci…A možda je, kad smo već Piksiju dali blanko poverenje (pardon, kad je Piksi već zaslužio blanko poverenje) najbolje i najlogičnije da navijamo za onaj žreb koji bi bio vezan za njega; ne samo za njegove želje, koliko za njegov fudbalski, bilo igrački bilo selektorski kredo?Pa krenimo, polako, od samog vrha, kome i stremimo.Verovatno bi bilo “najfudbalskije” da nam iz prvog šešira nalete Brazil i Argentina – ko ne voli da igra protiv Brazila i Argentine, taj sasvim sigurno ne voli ni fudbal – ali bi to imalo i itekako smisla na “Piksijevom žrebu”.Nisu li nas baš zbog Piksija zvali “evropskim Brazilcima”? A onda je tu i ona mini-turneja koja je, makar simbolično, označila kraj sankcija i progonstva već tada krnje Jugoslavije.Krajem decembra 1994. igrali smo u Porto Alegreu i Buenos Ajresu, Stojković broj deset s kapitenskom trakom, a glavni utisak svih nas koji smo se budili te prve noći da gledamo duel sa unekoliko podmlađenim svetskim prvacima (otpočetka je igrao Ronaldo) bio je duboko razočaranje. Kako je moguće da nas Brazil nadigra, pa šta ako su svetski prvaci, zar nije to trebalo da budemo mi, za to smo se spremali?Gol protiv Nemačke (©AFP)Argentina je nešto drugo, Argentina je bol iz Italije 1990, srušeni snovi jedne generacije i svih generacija koje su sanjale ne samo zlatnu boginju, nego i mir među narodima i narodnostima. Argentina je najjunačkijih 0:0 koje smo ikada odigrali, i najgori penali koje smo ikada izveli.I možda ovog puta, ako nas bogovi s njima sastave, ne bi bilo Maradone da promaši jedanaesterac, ali bi odozgo, iz zaslužene večnosti, u kojoj su sve žene i dalje lude za njim, a enac se i dalje ne svira, najveći fudbaler svih vremena sigurno makar namignuo svom rivalu iz Firence…(Ima i ona druga Argentina, 2006, ali taj ceo Mundijal, na kojem igra država što već ne postoji, gurnuli smo negde daleko od sebe, i zaključali ga, kao da nismo ni bili – kao što pomalo i nismo.)Francuska? Aktuelni šampioni imaju posebno mesto u CV-ju Dragana Stojkovića zbog Marselja; na njihovoj klupi je čovek koji zbog Piksija nije imao mesto u Tapijevim šemama, pa je upravo onu sezonu u kojoj će se sudariti Piksijeva Zvezda sa Piksijevim Olimpikom proveo na pozajmici u Bordou…KLADI SE NA ŽREB ZA SVETSKO PRVENSTVO!Pa ipak, pa ipak, ima li ičega lepšeg, ima li veće simbolike, ima li ičega što nam daje tako slatka sećanja – dijametralno suprotna u odnosu na “argentinska” – nego da Dragan Stojković opet izađe iz tunela i pogleda tribine ofarbane u crveno.Španija, to je Martin Vaskez koji tri i kusur decenije kasnije ne može da nađe put ni do Katara ni do svoje kuće, a Andoni Zubizareta pod stare dane leči strobizam i srcobolju. Španija je poslednji ples jedne zemlje i pokazna vežba najlošije čuvane tajne niškog, srpskog i jugoslovenskog fudbala. To što je u Veroni radio Piksi, to je razlog što i dalje pati svak’ ko iole poznaje fudbal, odakle god da je.Nema veze što su to neki novi i mladi Španci, što je od tada prošlo taman toliko vremena da oni pokore i svet i Evropu – da nam danas dođe Španija, dovoljno bi bilo da se Piksi skine u kratke rukave pa da već vodimo 1:0, golom iz slobodnjaka; na semaforu bi pisalo da ga je dao Tadić, ali bi cela planeta znala da ga je to ponovo zabio Piksi.Žreb je u 18 sati: Idealna grupa ne postoji, ali nemoj samo Nemce! Geografski limiti komplikuju računicuIma i u tom drugom šeširu nekih kojima bi trebalo vratiti dug, ima i Hrvatska, jasno, pa dokle ćemo da se obilazimo s njima kao kerovi kad se odmeravaju na decembarskom minusu; ima i Holandija, a Holanđani su ispratili kapitena Piksija u reprezentativnu penziju onog glupog, zbunjenog, bizarnog dana u Roterdamu, i red je da im se malo podgreje da osveta; ima i Švajcarska, ali treba li nam podsećanje na taj traumatični događaj iz Rusije još jedared?Oči bode Nemačka: i te 1998. mislili smo da smo (naj)jači, i te 1998. mislili smo da je Dojčland u nokautu. Najlepša slika s Mundijala u Francuskoj, totalna slovenska antiteza onoj na kojoj su bela prečka i bele kopačke, nastaje u 55. minutu, kada “desetka” u teget dresu (jedan od lepših, bez obzira na čudnu, ničim neizazvanu nijansu?) smešta loptu iza nesrećnog Kepkea – prolazi mu kroz ruke kao Diki Stojanoviću kroz noge – a onda gleda na sat, jer ima tek nešto više od pola sata do pobede nad njima.Eh, onda se “desilo to što se desilo”, a što je vrlo umelo da se događa svim generacijama jugoslovenskog fudbala; i možda je Katar, godina 2022, ime zemlje Srbija, pravi trenutak da Piksi završi odbrojavanje Nemačkoj (naravno, pod svim onim uslovima o “ne više od dve” evropske zemlje u jednoj grupi).A ako se zalomi da opet budu Danci, pa može i tako; malo zbog ove surove i bezbolne lekcije na Parkenu, malo zbog onoga što su, i neka su, i zauvek da je slave, uradili 1992, kada je to mogao, kada je to morao da bude Piksi.(Šteta što je Japan u istom šeširu kao mi, ali u slučaju da se s njima sretnemo u nokaut-fazi, Srbija će možda na taj jedan dan biti do Tokija, ili makar do Nagoje.)Toliko simbolike, primetićemo, nema kod zemalja iz četvrtog šešira; nema veze, od njih – od Kanade ili Saudijske Arabije – možemo da pravimo nova sećanja i nove pobede.Mundijali, uostalom, za to i služe.Dobro, i za izazivanje sreće, peglanje nekih starih dugova i (ne)osnovano loženje.