in

Čolo Simeone – od fudbalskog Robina Huda do “pijane grofice” bez rezultata

Uspon i pad Dijega Simeonea.

Atletiko Madrid završio je svoje učešće u Ligi šampiona posle prilično razočaravajućeg nastupa protiv Mančester sitija. Ako se doda da aktuelni šampion Španije igra prilično loše i u prvenstvu i da još uvek nije obezbedio svoje mesto u sledećm izdanju najjačeg klupskog takmičenja, teško da se može govoriti o uspešnoj sezoni „jorgandžija“.

Eliminacija od Sitija sama po sebi nije strašna stvar. Radi se o jednoj od najboljih ekipa u Evropi koja je po svim procenama prvi favorit za osvajanje titule.

Veći je problem način na koji je Atletiko odigrao pomenuti dvomeč.

Simeone je izveo svoj čuveni odbrambeni zid u prvoj utakmici u Engleskoj i na kraju položio oružje minimalnim porazom. Najbizarnije u čitavoj priči je to što je Atletiko utakmicu završio bez pokušaja udarca ka golu za 90 minuta igre.

Za ekipu koja spada u krug favoita za trofej i tim koji je šampion jedne od dve najjače lige na svetu, to je prilično sraman podatak.

Jasno je da je Simeone želeo da zatvori meč i ostane neporažen pre revanša na svom terenu, ali ni puno slabiji timovi se nisu našli u situaciji da ne upute nekakav udarac u pravcu protiničkog golmana u duelu sa Sitijem..

situacija se nije puno popravila ni u revanšu iako bi se iz statistike moglo pomisliti da je Atletiko bio opasniji i konkretniji.

Atletiko je prvi udarac ka golu uputio tek u 35. minutu meča. Dakl, trebalo im je 125 minuta da pošlaju loptu ka golu Edersona.

Do kraja utakmice ih je bilo ukupno 14, ali je velika većina došla u poslednjih nekoliko minuta utakmice, kada više nisu imali izbora i morali su da idu na sve ili nita.

Samo u jednoj akciji u nadoknadi je upućeno četiri udarca, što pokazuje da je Atletiko krenuo napred onda kada nije imao drugog izbora.

Defanzivno opredeljenje nije problem samo po sebi. Striktno fudbalski gledano, većina timova igra defanzivno, sa većim brojem igrača iza lopte, nego ispred lopte.

Problem je kada to radi ekipa koja je u pposlednjih nekoliko godina trošila na stotine miliona evra samo na pojačanja u ofanziv i ostvarila neke od najvećih transfera u istoriji.

Simeone ne može da pobegne od sebe

Reputaciju jednog od najomiljenijih trenera na svetu uprkos činjenici da nikada nije igrao atraktivan fudbal, Simeone je gradio kao trener koji je iz pozicije autsajdera uspevao da ruši favorite koji su bili puni zvezda.

Atletiko je sa druge strane, te zvezde stvarao i kasnije ih prodavao, a od poluanonimnih igrača stvarao čvrste i moćne timove.

Uostalom, mnogi nisu uspevali da posle odlaska iz Atletika igraju na približno takvom nivou, što je bio dokaz Simeonove genijalnosti,

Njegov temperament i strast sa kojom je vodio mečeve kupili su mu ljubav navijača. Bio je svojevrstan simbol otpora najbogatijima, timovima koji troše basnoslovne svote na najskuplje igrače.

Za mnoge je bio simbol odnog rudimentarnog radničkog fudbala, sa kojim je mogao da se identifikuje i onaj koji je bio loš u svojoj ulici, ali je to borbenošću sve nadoknađivao.

Foto: EPA-EFE/Christian Bruna

Bio je heroj radničke klase, fudbalski “Robin Hud”.

Da nije bilo Serhija Ramosa i Kristijana Ronalda, Atletiko bi za njegovog vakta bio dvostruki šampion Evrope, ali je uvek za dlaku ostajao kratak u sudarima sa Real Madridom.

Posle neuspeha je usledio određeni pad i njegova defanzivna, ratnička filozofija više nije bila dovoljna ni da se približi najboljima.

Nije mu iše uspevalo da nađe igrače u toj meri spremne da se bace na glavu na njegov mig, a vojnici koji su sa njim prošli mnoge fudbalske ratove jednostavno više nisu mogli da ga prate.

Zato je Simeone odluičio da pokuša da se prilagodi, modifikuje pristup i doda talenta i lepršavosti u svoju trenersku filozofiju, pokušavajući da bude deo modernih fudbalskih trendova.

Usledile su godine u kojoj je Atletiko postao deo društva pijanih milionera, a Čolo Simeone najplaćeniji trener na svetu, koji sada zarađuje duplo više i od jednog Jirgena Klopa.

Više nije bio heroj sirotinje, niti je Atletiko bio deo frota protiv fudbalskog establišmenta.

Foto: EPA-EFE/SERGIO PEREZ

Potrošenih 160 miliona evra 2018. godine bile su tek početak, ali je zanimljvio da su glavne mete bile Tomas Lemar, Rodri, Želson Martins, Nikola Kalinić, Alvaro Moata…Sa izuzetkom Rodrija, sve sami ofanzivci i klasični napadači.

To je bila uvertira za potrošenih 312 miliona narednog leta. Dovden je tada supertalentovani Žoao Feliks za 126 miliona evra što je i dalje treći najveći transfer u istoriji fudbala. Više su plaćeni samo Nejmar i Mbape od strane PSŽ-a. Stigao je i Markos Ljorente, kao i pojačanja u odbrani u vidu Renana Lodija, Kjeran Tripijea. Međutim, akcenat je ponovo bio na dolasku talentovanih ofanzivnih fudbalera.

Pandemija koronavirusa usporila je potrošnju naredne dve godine pa je potrošeno manje od 200 miliona ukupno, ali je opet najviše potrošeno na centralnog veznog Rodriga de Pola i napadača Matateusa Kunju. Uz to, u ekipu je stigao i Luis Suarez.

Dakle, samo u prethodne četiri sezone, Atletiko je potrošio oko 600 miliona evra,

Osvojena je samo jedna titula i to tesno ispred gradskog rivala Reala koji je igrao jednu od najgorih sezona u poslednje vreme, a Barselona se potpuno raspala.

Primera radi, Mančester siti koji ih je izbacio je u tom periodu potrošio oko 550 miliona evra, iako Gvardiolu i šeike bije glas da su veliki potrošači.

Za to vreme Siti je u u najtežoj ligi na svetu osvojo dve titule, četiri Kupa i igrao finale Lige šampiona, Uz to je bodovno bio daleko ispred Simeonove ekipe, gubeći titule u neverovatnim sezonama Liverpula i Čelsija.

Foto: TANJUG/AP Photo/Manu Fernandez

Atletiko je pokušao da uđe u društvo najvećih tako to će im stati rame uz rame po potrošnji, dovođenju skupih pojačanja.

Problem je što je Simeone ostao zarobljen sa mentalitetom autsajdera, čoveka koji najbolje funkcioniše iz perspektive malog kluba.

Koji voli kada uz sebe ima 300 Spartnaca spremnih da krenu u bitku i da poginu za njega i slavu.

Toga više nema, Simeone je postao deo trule buržoazije, a te cipele mu nikada nisu legle kako treba.

Zato je na stotine milijardi ulupanih u pravljenje skupog projekta postalo predmet sprdnje, jer Atletiko nije mogao da uputi udarac ka golu 125 minuta.

Iako Simeone pokušava da sebe i Atletiko pedstavi u ruhu koje su nosili nekad, polako svima postaje jasno da je ovo neka druga priča i deluje da neće imati srećan kraj.

BONUS VIDEO Fudbaler Borusije se povredio u 1. minutu i u suzama napustio teren

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram