in

Supertimovi u Njujorku i Los Anđelesu – mehur koji je morao da pukne

Kako licemerno danas izgleda zgražavanje stare škole ljubitelja NBA lige nad stvaranjem supertimova u kojima se okupljaju zvezde sa isključivim ciljem da uzmu titulu iako je zapravo ta tendencija prisutna od prve decenije globalne popularnosti Lige.

Setimo se heroja koje danas pamtimo principijelnijim nego što su bili, recimo Karla Melouna i Gerija Pejtona koji su pozne igračke dane proveli jureći sastav u kom bi mogli doći do prstena i time zaokružiti svoju karijeru.

Konačno, suočimo se sa posledicama kovida koje su delovale kao da će najmanje dotaći NBA 2020. tokom besprekorno organizovanog “mehura” u Orlandu, a ispostaviće se da će ga u sledeće dve sezone ozbiljno poremetiti.

Početak ovogodišnjeg plej-ofa obeležila je implozija dva “supertima” pakovana za osvajanje titule – Lejkersa, koji nisu ni ušli u doigravanje i Netsa, koji su smatrani favoritima za prsten. Rekao bih da obe ove priče kreću iz Orlanda i “mehura”.

Tokom leta 2019. godine, Kajri Irving posle dve u suštini neuspešne sezone u Seltiksima u kojima je pokušao i nije uspeo da bude lider tima, jednom zbog neobične odluke da se podvrgne operaciji kolena koja navodno nije bila hitna taman na početku plej-ofa, a drugi put jer je jednu plej-of seriju naprosto loše odigrao, postaje slobodni agent i ključni činilac u regrutovanju Kevina Durenta koji je želeo da zaigra sa njim.

Nekoliko klubova se bori za taj paket, među njima dva njujorška, Niksi i Netsi i Bruklin pobeđuje. U američkom sportu važi pravilo da nijedna liga ne može uspeti ako nema jaku njujoršku ekipu. Uprkos tome što su Niksi tim koji je nekada osvojio titulu, nekada igrao u finalima, i imao veliki broj zvezda, uglavnom su poznati kao mesto neispunjenog potencijala i melodramskog ekscesa između igrača i publike.

Netsi koji su prvo bili Nju Džersi a potom postali Bruklin, klub je sa znatno manjom tradicijom, i promenljivom srećom koji je u protekloj deceniji uspeo da se stabilizuje i pod vođstvom sportskog direktora Šona Marksa i trenera Rona Etkinsona izgradi “klupsku kulturu”, razvija vlastite talente, ne oslanja se na skupe slobodne agente i sl.

Međutim, Netsi 2019. kao da su odjednom digli ruke od ranije filozofije i ušli u paničnu fazu potrebe da se “pobedi odmah”. Oni uspevaju da obezbede Irvinga i Durenta, a sa njima u paketu i nekadašnjeg Ol-stara i reprezentativca centra Diandrea Džordana koji je sa ovom dvojicom uspeo da se “združi” na akcijama nacionalnog tima.

Ta pomeranja stvaraju nelagodu u mladom nukleusu tima, i Džordan pokazuje da je spreman da se žrtvuje te mesto startera prepušta Džeretu Alenu, mladom i perspektivnom centru.

Ogroman kapital skupljen u tom prelaznom roku ipak donosi i jednu zanimljivu hipoteku. Maksimalan ugovor potpisao je Durent uprkos zadobijenoj povredi ahilove tetive koja važi za “dvogodišnju povredu” u smislu oporavka i najtežu u košarci.

Sezona počinje, samo sa Irvingom od planirane sile koja je pojačala klub, i on donosi ono što je bilo i očekivano u pogledu kvaliteta, ali tada kreće kovid, i Durent se ne vraća ni za “mehur” u Orlandu, a Irving odbija da igra zbog pokreta nastalog zbog Džordža Flojda i nekoliko drugih afroamerikanaca koje je bez razloga ubila policija. Netsi bez nosećih zvezda u “mehuru” igraju bez nekih očekivanja, i sami se ponašaju kao da nikome nisu konkurencija.

S druge strane, nošeni Lebronom Džejmsom i Entonijem Dejvisom, sa studioznim trenerom Frenkom Vogelom na klupi uspevaju da dođu do titule. Uprkos tome što se ne može reći da su igrali najbolju košarku, Lebron i Dejvis su prosto bili prejaki i bukvalno i figurativno za ostale protivnike.

Uprkos tome što su tokom istog plejo-fa Klipersi doživeli mentalni slom, od kojeg se još nisu oporavili, a takođe su pakovani kao “supertim” za titulu – Lejkersi su svojom silom dva neverovatna talenta i igrača koji im prijaju nekako dali validnost toj ideji.

Sledeće sezone Netsi ulaze u Ligu sa zdravim Durentom i Irvingom, međutim, tokom godine njihovo zdravlje varira, iako im je forma uglavom dobra, a uprava razara sve tragove dotadašnjeg sistematičnog rada izvodeći blokbaster trejd koji dovodi Džejmsa Hardena u klub.

Dok su sada tri superstara uzela da dele loptu, ostatak tima je haotičan – ne manjka im talenta, čak naprotiv, ali ekipa deluje skupljeno s koca i konopca. Ilustrativan je primer Lamarkusa Oldridža koji je došao iz Sparsa, potom otkrio da ima zdravstvene probleme zbog kojih mora da se povuče, a onda se ipak izlečio i nastavio da igra.

Netsi, međutim, nisu bili troglava aždaja – Irving, Durent i Harden su retko bili zajedno na terenu, no i to je bilo dovoljno da dođu do polufinala konferencije i izgube od Baksa posle povrede zadnje lože Hardena, iščašenja Irvingovog zgloba i jednog centimetra Durentove patike koja je nagazila liniju te je umesto trojke za pobedu, dao dvojku za produžetak u sedmoj utakmici sa Baksima.

Znalo se da je plej-of serija Netsa i Baksa finale pre finala, i tako je i bilo. Baksi su produžili do titule, bez dominacije, ali prilično ubedljivo.

Za to vreme u Los Anđelesu, Vogel provodi sezonu žonglirajući sjajnim igračima, ali i boreći se sa povredama Lebrona Džejmsa i Entonija Dejvisa. Plej-of Lejkersi dočekuju sa ekipom punom zvezda ali u prvom kolu protiv Sansa ne uspevaju da prevaziđu Dejvisovu povredu i ponove ono iz “mehura”.

Nažalost, lekcija koju su tada naučili nije bila da izgrade stabilniji tim koji će se bolje nositi sa povredom dominantnog pojedinca, već samo da je bitno da ti glavni igrači budu zdravi.

Tako kreće nova sezona, puna kalkulacija u pokušaju da glavni igrači budu zdravi, sa dosta odmaranja i pauziranja, bez obaziranja na to sa kog mesta tim ulazi u plej-of jer ekipe su pakovane za titulu, dakle svejedno im je. Međutim, Lejkersi ulaze u sezonu sa rosterom koji deluje kao da je sastavljan za neku kompjutersku igru od pre desetak godina, od strane deteta kome je tada bilo desetak godina.

Rasel Vestbruk ima katastrofalnu sezonu, pretvara Lejkerse u predmet podsmeha i medijski skandal, Lebron i Dejvis su često povređeni ili na poštedi, i prekasno svi zajedno uspevaju da se sete kako im je plej-of u potpunosti izmakao.

Taj poslednji napor i proboj do mesta u doigravanju Lejkersi nisu mogli da izvedu jer su i Lebron i Dejvis na utakmice dolazili u civilu. Iako nas i dalje praćenje NBA lige uči da se protiv Lebrona ne treba kladiti i da on i Dejvis zajedno jesu nepremostiva prepreka, teško je da će stići do titule ako bukvalno zaborave da se kvalifikuju u plej-of.

Za to vreme u Netsima, Kajri Irving ulazi u zenit svoje ekscentričnosti. Od tri najveća vakcinalna skeptika savremenog sporta, a to su prvi reket sveta Novak Đoković, najkornisniji igrač NFL lige Aron Rodžers, Irving je ipak bio najprincipijelniji. Rekao je da naprosto neće da se vakciniše, i da je spreman da ne igra zbog toga. On nije bio jedini igrač u NBA koji se nije vakcinisao.

Od zvezda to nije učinio još ni Bredli Bil iz Vašington vizardsa, ali on nije kao Kajri igrao u državi Njujork gde je bilo zabranjeno nevakcinisanima da dolaze na posao, što utakmice po tamošnjem zakonodavstvu jesu. Klub isprva odbija predlog da Kajri igra samo na gostovanjima, svuda sem u Njujorku kod Niksa i u Torontu jer bez vakcine ne bi mogao da uđe u Kanadu, i sve do zime, Netsi igraju samo sa Durentom i Hardenom.

Durent bi voleo da Kajri primi vakcinu, ali ne insistira, a Harden je ljut što ne želi. Kada je konačno klub u toku katastrofalne epidemije kovida među igračima došao u fazu da nema ko da igra, i da postavu čine ljudi dovedeni iz razvojne lige ili Evrope na desetodnevnim ugovorima, Irving se vraća na teren. I ubrzo na terenu postaje čaroban, ali u svlačionici iritira Hardena koji počinje da traži trejd.

Harden biva trejdovan za Bena Simonsa, možda “najčudnijeg svata” u ovoj tragikomediji o Netsima, igrača koji je posle jednog šuta koji nije uzeo u polufinalu prošlogodišnjeg plej-ofa odbačen od navijača i saigrača Siksersa, te odlučuje da ne igra i čeka trampu. Uprava Filadelfije ima nerealna očekivanja o tome koga bi mogla dobiti za Simonsa, a on posle dolaska u Netse nastavlja sa neigranjem jer se jako dugo nije bavio košarkom.

Srećom po Netse, pandemija jenjava i država Njujork menja svoja pravila, pa Irving dobija mogućnost pred kraj regularnog dela da zaigra i kod kuće. Posle ovakvog raspleta i principijelnog stava, Irving svoje krajnje opstruktivno ponašanje doživljava kao konačnu potvrdu da je sve vreme bio u pravu i da se borio za viši cilj.

S druge strane, poezija na terenu koju izvodi sa Durentom nudi i jedan narativ o iskrenom i srdačnom prijateljstvu dva asa koje štampa pred plej-of proglašava za najtalentovaniji duet svih vremena.

Pad sa takve visine, morao je biti bolan.

Danas svi dižu kuku i motiku na dvostrukog MVP-a Stiva Neša, potvrđenog sportskog radnika iz stručnog štaba Golden Stejta, ali potpunog novajlije na klupi. Ipak, zamislite okolnosti u kojima vodi ekipu u kojoj se Durent povredio, nevakcinisani Irving igra samo na gostovanjima i Ol-star asa klimave forme je trejdovao za velemajstora koji je odličan samo neće da igra košarku.

A oko njih je skupljena grupa čak vrlo darovitih igrača koji su se skupili kao nus-pojava raznih trampi, i kupljenja mrvica sa stolova drugih klubova.

Pred plej-of, Durent i Irving konačno zdravi ulaze u višu brzinu, prave nekoliko božanstvenih partija. Ali, onda protiv Bostona gube četiri utakmice zaredom, istini za volju sa malom razlikom.

Međutim, evidentno je da takav tim nije bio spreman za plej-of košarku, i da su se neki istorijski događaji – recimo najbolje odigrana odbrana nad Durentom od kada je došao u Ligu u prvoj utakmici u Bostonu – desili u pogrešnom trenutku.

Neš je navodno doveden kao Irvingov i Durentov izbor i njihov “poslušnik”. Ove sezone je teško proceniti njegov domet ali prošle se moglo reći da je njegova ekipa igrala koliko-toliko organizovanu odbranu i nosila se sa tom neverovatnom fluktuacijom nosilaca igre, i radikalnim izmenama u postavi.

Ništa impresivno, ali daleko je Neš od nekoga ko je najgori trener Lige i osoba zalutala na klupu kakvim ga danas predstavljaju. Ipak, sasvim je sigurno da su Irving i Durent razvili “Lebronov sindrom” i da misle da njima trener i ne treba, što je možda tačno, ali treba ostalima u ekipi. Zasluživao on to ili ne, ali Neš jeste zahvaljujući svojim zvezdama u potpunosti izgubio autoritet.

Vogel je otpušten iz Lejkersa, i to na krajnje neprijatan način, saznavši to maltene iz medija. Trener nespornog znanja, izraziti pobornik organizovane košarke, osvajač titule, pao je kao žrtva vrtloga koji je u Lejkersima izazvala histerična potreba da se pobeđuje i osvaja sve odmah sa najvećim mogućim brojem zvezda.

Finiks sansi kao najizrazitiji predstavnik suprotnog načina rada i Majami hit kao višedecenijski zastupnik sistematičnog i strpljivog građenja ekipe osvojili su svoje konferencijske titule. I za njih se može reći da su ove sezone i igrali najbolju košarku.

To se doduše moglo reći za Majami i 2020. kada nisu mogli da savladaju Lebrona i Dejvisa, dakle to nije garancija bilo čega. No, ako NBA želi da promeni paradigmu, onda bi to finale definitivno dovelo do toga.

Ipak, ostaju Durent, Irving, Simons, Lebron i ostali kao sportisti očigledno opterećeni time da njihova sportska karijera mora biti sveobuhvatna i imati jednu dodatnu dimenziju. Kako i da ne vide sebe na takav način kada njihovi mahom srednjeklasni fanovi svedoče ugovorima koje danas već potpisuju za potpuno apstraktne sume novca koje naprosto ne mogu da budu plata samo za košarku.

Ta “griža savesti” stvorena enormnim novcem od strane navijačke baze dodatno indukuje njihove već prisutne sujete bez kojih opet pa nikada ne bi ni stigli tu gde jesu. Taj psihološki zatvoreni krug se neće raskinuti ni finalom Sansa i Hita, on je dublji i zalazi u same temelje uloge sporta u savremenom društvu.