in

Union Berlin – samo još fudbal priča bajke koje je moguće živeti

Kažu da nijedan stadion na celom svetu nema takav haustor. Dok armija fudbalskih hodočasnika maršira utabanim, prašnjavim puteljkom kroz šumu, pesma odzvanja; gromki tonovi na zefiru pretresaju krošnje kroz koje se probija kovitlava zlatno-crvena svetlost potonulog sunca. Miris kobasica meša se sa mirisom sveže borovine… Schwäbische Grillkunst!Pesma ne prestaje. Tutnji sa svih strana. Veliki je dan u Kepeniku, najvećem berlinskom distriktu.Igra Union!Wer spielt immer volles Rohr?Eisern Union! Eisern Union!Wer schießt gern ein extra Tor?Eisern Union! Eisern Union!Wer lässt Ball und Gegner laufen?Eisern Union! Eisern Union!Wer lässt sich nicht vom Westen kaufen?Eisern Union! Eisern Union!To Gvozdena unija maršira kroz Folkspark Vulhajde. Pesma Nine Hagen, kume panka, kako je Nemci nazivaju, ‘zveči’ do Rajhstaga – o Berlinu, idolima i ideologiji, o tome kako nikada Zapadu neće dozvoliti da ih kupi.Ambijent mnogo više ‘grimovski’ nego fudbalski. Nije samo ta šuma, tu je i stara šumareva kuća. To je zapravo klupska upravna zgrada. Fali samo veštica. Ili ne fali?Začuđujuća simbolika…Nemačku priču iz davnina “Hänsel und Gretel” (Ivica i Marica) braća Grim prilagodila su deci. U istinitoj priči nema ni zle maćehe ni matore kanibalke. Samo ljute zveri. Jakob i Vilhelm inspiraciju su pronašli u teškoj gladi što je zadesila srednju Evropu tokom 19. veka, kada je bilo uobičajeno da roditelji ostave svoju decu u šumi kako bi im ‘prekratili muke’.Spas?Spas postoji samo u bajci…I Union je bio ostavljen, prežaljen. Izgubljen u šumi, svom prirodnom okruženju. Sve usled silnih društveno-političkih seizmičkih aktivnosti širom planete, što će dovesti do uspostavljanja novog poretka krajem prošlog veka. U njegovom slučaju sebičan i zao bio je novi svet. Taj opaki veštac. I u njegovom slučaju bilo je bajkovito. U raljama korporacijskog poimanja života i konzumerizma (kao pasarele na putu od buntovnog navijača do uštirkanog fana); u vremenu krize identiteta, zabrinjavajućeg zanemarivanja estetike i relativizacije morala, Union se gotovo dve decenije – od pada Berlinskog zida – borio i izborio da ga pritajene divlje zveri postmoderne ne rastrgnu i ostave da istruli na sopstvenom pragu.Rez.Bila je nedelja, 18. septembar 2022. O da, baš veliki dan u Kepeniku. Da se pamti i prepričava: Union Berlin je po prvi put kao lider Bundeslige ugostio nekog rivala. Bio je došao Keln. Jedan od poslednjih svetionika u borbi protiv komercijalizacije i antiteza modernom načinu funkcionisanja, sada je prvi klub Nemačke!Zaključak?Grimovski. Samo još fudbal priča bajke koje je moguće živeti…“Union vam je kao one priče o noćnim klubovima gde možete da uđete isključivo ako poznajete čoveka na vratima. Ili bar u koji možete da odete samo ako ste prethodno već bili tamo, ako tačno znate gde se nalazi. Ne pomažu gulg mape, niti bilo šta drugo. Union – to vam je prilično klasična berlinska stvar”, stoji u knjizi Kita Holdena ‘Sranje, idemo gore’.A Kristijan Arbajt, spiker na stadionu i portparol kluba ovako je je svojevremeno kazao:“Bili smo kao uspavana lepotica. Morao si da dođeš, pronađeš nas usred šume, probiješ se kroz šiblje i poljubiš nas. Tada se sve menja. Predugo smo bili neotkriveni dragulj”…Specijalno za ovu priliku za Mozzart Sport govorio je učitelj iz Berlina Kai, vlasnik sezonske ulaznice i veliki navijač Uniona:“Sad svi žele da znaju o Unionu. Normalno, jer smo trenutno prvi u Bundesligi. Šta meni znači Union? Teško je reći. Ako bih morao da opišem jednom rečju, to bi bila strast. Kad sam na utakmici, osećam da sam na uzbudljivom mestu. Ima nešto posebno na našem stadionu, neka posebna energija. Iskreno, ne idem na stadion da bih predstavljao neku ideju ili koncept. Najviše me zanima atmosfera na utakmici, a ona je stvarno posebna. Da je tako dobro kod naših plavih komšija (Herta), možda bih nekad otišao i tamo. Ali kod njih je dosadno. Ko voli da uživa u atmosferi na fudbalskoj utakmici, Union je pravi izbor“.Sadašnje ime, grb i boje Union nosi od 1966. godine, ali njegovi koreni sežu mnogo dublje. U pitanju su prve godine 20. veka. Od nemačkog kajzerrajha, preko podele grada nakon Drugog svetskog rata, pa sve do rušenja Zida, klub je ostao dosledan sebi – Šloserjungs (Schlosserjungs ), radnička klasa i Gvozdena unija.Dok su na utakmice berlinske Viktorije, Blau Vajsa ili Tenis Borusije dolazili sređeni i namirisani, ne naročito umorni nakon kancelarijskog mastiljarenja, u Kuću starog šumara u Kepeniku išli su radnici metalske i mašinske industrije u rustikalnim plavo-sivim kombinezonima – spremni da dreknu, pljeskaju, čak grupno zagalame i tako iz sebe isteraju razna nezadovoljstva.Upravo to usidrenje u radničkoj klasi doprinelo je da klub uopšte nastavi s funkcionisanjem u autoritarnom DDR-u pod upravom Sovjeta. Vlasti su sponzorisale i kontrolisale Dinamo Berlin (režimska tajna policija – Štazi), odnosno Forverc (vojska). Union se tako u podeljenom Berlinu profilisao kao klub običnog naroda i tihe opozicije.Jedini trofej: Kup DDR-a iz 1968. godineČinjenica da je Dinamo poduprt uticajem svog zaštitnika i najvećeg navijača Eriha Milkea – ozloglašenog šefa Štazija – imao carte blanche da manipuliše ligom i titule osvaja kao na traci, učinila je da se u godinama pred ujedinjenje Nemačke oblikuje otpadnički karakter Uniona.“Podrška Unionu u Istočnoj Nemačkoj bila je subverzivni čin”, vole s visine današnjeg dana da izdignu stariji navijači, onako delimično cvrcnuti, dok se sećaju starih vremena.Ili ona sada već kultna:”Nije svaki navijač Uniona državni neprijatelj, ali svaki državni neprijatelj jeste navijač Uniona”.Istina je nešto drukčija. Union jeste postao protivteža Dinamu; u Kepenik jesu dolazili ljudi koji se mahom nisu slagali sa državnim sistemom; ali svi oni delovali su isključivo u kontekstu sporta.“Zid mora pasti! Zid mora pasti”, grmelo je sa tribina dok bi se protivnički igrači tiskali jedan do drugog u živom zidu. Aluzija prilično jasna, međutim materijala za ozbiljniju policijsku obradu nije bilo.Pa opet, sasvim dovoljno za mit o kontrakulturi i klubu koji se u svakom trenutku borio za prave vrednosti.Mnogi navijači Uniona otkrili su u poznoj starosti da su imali ‘otvoren karton’ u Štaziju, mada nikada nisu privođeni u Rušeštrase u Lihtenbergu. Pojedinci su imali i uvid u sadržaj.“Kada sam video da u mom dosijeu piše da sam navijač drugorazrednog fudbalskog kluba.. Uh, mnogo sam se razbesneo. Nažalost, danas smo zaista drugoligaški klub”, pričao je na 50. rođendan Uniona Lotar Hajnke.Jedna od kancelarija u upravnoj zgradi Štazija koja je pretvorena u muzejOd te 2016. do danas mnogo se toga izdogađalo. Union Berlin se danas bori za mesto u evrokupovima, a Milkeov Dinamo da ne ispadne iz četvrte lige.Taj put do Unionovog vaskrsnuća zaista je vodio preko šumskih staza, bogaza i izazova junaka iz bajkovitih skaski.I nije Union jedini stradalnik s one strane železne firange; sa margina fudbalske civilizacije koprcaće se mnogi istočnonemački velikani – koprcaju se i dalje (Drezden, Magdeburg, Karl Cajs, Lokomotiva Lajpcig, pa i taj berlinski Dinamo) – ali jeste jedini koji je uspeo da se izdigne sa zgarišta što je ostalo iza socijalističkog poimanja fudbala i sporta uopšte. Padao je, ustajao, padao i ustajao. U jednom momentu čak skliznuo u amaterski rang; redovno kuburio s finansijama, ostajao bez licence za takmičenje…“Ljudi na različite načine tumače to što se dogodilo klubovima sa istoka. A poenta je zapravo prosta – fudbal je personifikacija društva i ekonomije. Tranzicija je bila teška i svi je vrlo dobro pamte”, objašnjavao je jednom prilikom Holden.“Takođe, stvari koje su vam bile potrebne da bi nešto funkcionisalo pod istočnonemačkim socijalizmom bile su potpuno drukčije. Tamo ste jurili partijsku vezu i slične stvari. U novouspostavljenom kapitalizmu potrebna je bila druga vrsta poslovne sposobnosti. Sve se događalo brzo, došlo se u situaciju da se bira po hitnom postupku: da li zadržati ljude koji poznaju klub, region i sve ostalo, iako evidentno nemaju potrebne veštine da se snađu u novom sistemu; ili dovoditi potpuno nove snage sa zapada koje ništa ne znaju o ‘ovom načinu’, ali poznaju principe modernog poslovanja? Jedni su pokušavali ovako, drugi onako. I gotovo niko nije uspeo. A tu su i činjenice o sistematskom pustošenju istočnonemačkih timova čim je Zid pao. Bogati klubovi sa zapada prvo odvode zvezde poput Ulfa Kirstena ili Matijasa Zamera, pa kasnije i talente što će postati veliki asovi, kao što su Mihael Balak, Toni Kros”.Posle svih nedaća koje su ga snašle, kamen temeljac za celu romansu o Union Berlinu udaren je u leto 2008. Stadion na obroncima nacionalnog parka Vulhajde, najtrajniji element klupskog identiteta – trajniji od boje dresa, grba i najstarijih navijača – doslovno je postao ruina. Gvozdena unija rešila je da nešto preduzme.Tako danas ceo svet zna za priču o 2.333 mučaraca i žena koji su svom klubu donirali 140.000 radnih sati i renovirali stadion, a da on nije izgubio ni delić patine.“U to vreme klub je bio siromašan, stadion se skoro raspadao. Iz pukotina u betonu raslo je cveće. Neki ljudi vole da osete miris godina na stadionu, ali ipak je trebalo preduzeti nešto. Navijači su diskutovali šta i kako bi moglo da se uradi a da ne košta previše. Pričali smo o tome kako bismo želeli da nam stadion izgleda, pa smo rešili da realizujemo te ideje“, s ponosom u glasu pripoveda učitelj Kai, navodeći kako je i sam učestvovao u velikoj radnoj akciji.“Za klub i dalje navija mnogo ljudi iz radničke klase, spretnih i sposobnih, koji umeju da rade. Svi oni želeli su da pomognu. Uprava kluba imala je sluha i otvorila nam kapije, pomogla da se organizujemo. Saslušali su nas, angažovali arhitekte i građevince koji su zatim osmislili plan rada po kom je svaki navijač mogao da doprinese. Neki su dolazili posle radnog vremena, neki su tu bili po ceo dan. Ja sam tada bio nezaposlen, pa sam non-stop bio na stadionu. Sretao sam svakakve ljude, sa različitim pričama. I svi su želeli isto – da Union ima lep dom. Klub je obezbedio doručak i posluženje za svakog ko dođe da pomogne. Radovi su trajali godinu dana i za to vreme svi smo se još više zbližili. Kad sa grupom ljudi uložiš toliko rada i ljubavi u zajednički cilj, to je divan osećaj. Tad smo stvarno postali porodica. Klub je te sezone igrao u trećoj ligi na Jan Športpark stadionu. Promocija u Cvajtu došla je kao šlag na tortu”.O veličanstvenom poduhvatu navijača Union Berlina zauvek svedoči spomenik graditeljima na platou ispred Kuće starog šumara. Nezaobilazna stanica na putu do kapija stadiona. Tu su kolica, lopata, ogroman šlem. Tu su limene ploče s imenima najzaslužnijih. Tu se navijači okupljaju, druže, piju pivo…“Union nije samo fudbal”, objasnio je u nedavnom razgovoru za Dojče vele jedan od viđenijih navijača, Sven Doberštajn. “Union znači porodicu, solidarnost. To je nama najvažnije”.Stadion u Kepeniku, delo navijačkih ruku, danas je jedinstven i zbog tri tribine na kojima se isključivo stoji. Nema stolica. Kai kaže da je to želja navijača koji su bili spremni na žrtvu – da se evropske utakmice igraju van njihovog doma. Od tradicije ni po koju cenu nisu želeli da odustanu.“Nismo očekivali da se UEFA predomisli, ali dogodilo se. Ukinuli su to pravilo o obaveznim stolicama. Jedan od razloga što nismo želeli da postavljamo još sedišta je taj što bi radovi dodatno smanjili kapacitet sa sadašnjih 20.000. To bi prouzrokovalo finansijske probleme za klub, manje prihoda. Ipak, najveći problem bio bi što na tribinama ne bi bilo mesta za sve one koji žele da gledaju Union”.Renoviranje stadiona samo je jedno u nizu masovnih navijačkih angažovanja. Život Union Berlina toliko je bio turbulentan početkom novog milenijuma da je svako malo bio pred likvidacijom.“Krvari za Union” naziv je još jedne akcije o kojoj je svojevremeno pričala cela planeta. Na hiljade navijača dalo je krv za spas najdražeg kluba. U Nemačkoj dobrovoljnim davaocima sleduje naknada od 10 evra. Na taj način prikupljeno je oko 1.500.000 evra za pomoć Unionu.”Svašta smo radili samo da bismo smo u kasu ubacili pet, deset ili dvadeset evra. I uspeli smo, to je najvažnije“, priča dalje učitelj Kai. “Bili smo mali i siromašni, pa su u upravi bili navijači. Svaka odluka zapravo je bila navijačka. Čak i danas predsednik kluba jedan je od nas. Da, ima mnogo para i veliku kompaniju, ali dugo je bio redovan na tribini pre nego što je postao biznismen“.Union već pune dve decenije krokira portret porodičnog kluba, ali brižljivo neguje i svoju buntovničku prošlost, ne odričući se antiestablišment etikete.Weihnachtssingen (pevanje božićnih pesama na stadionu) odavno nije lokalna stvar. Postalo je internacionalna tradicija, privlačeći stotine reportera i turista. Na stadionu je tog dana više ljudi nego na utakmicama. Druže se, piju i pevaju. A u svet je tokom leta 2014. otišla i slika oko 800 sofa poređanih po terenu, sa kojih su navijači na grandioznom video binu gledali završnicu Mundijala u Brazilu.Mozzartov sagovornik iz Berlina nije pratio Manšaft sa svoje sofe u Kući starog šumara.“Nisam to radio jer me reprezentacija Nemačke ne zanima previše. Izbegavam gužve kad se gleda reprezentacija na Mundijalu. Uvek bude previše nacionalnog naboja, a to ne volim”.Ali najčuveniju manifestaciju nije propustio…”Do tog pevanja božićnih pesama došlo je jedne godine kad se odužila zimska pauza. Ljudima je mnogo nedostajao fudbal, pa su odlučili da urade nešto blesavo. Njih dvadesetak je provalilo na stadion, pretvarali su se da gledaju utakmicu. Pevali su devedeset minuta, a pošto je bilo vreme Božića, bilo je i božićnih pesama. I priča je zaživela. Neki nemački klubovi su iskopirali tu tradiciju. Bio sam nekoliko puta, posebno se dopalo mojoj devojci iz Brazila“.Prvi mit o antirežimskom klubu, zajedno sa drugim o modernim odmetnicima što predstavljaju jedan od poslednjih bastiona odbrane tradicionalnih fudbalskih vrednosti, čini kompletnu sliku Union Berlina.(Filip Olterman, novinar Gardijana, čini se, gađa u srž: Union – fudbalski klub koji sa sobom nosi priču Berlina sa svim njegovim privlačnim kontradikcijama i radikalnom kontrakulturom čuvanom konzervativnim žarom)U epohi kad je fudbal prepušten na milost i nemilost milionerima sumnjive prošlosti, korporativnom bogatstvu i komercijalizaciji, Gvozdena unija smatra da njen glas mora da se čuje. Protesti najrazličitijih vrsta njihova su karakteristika. Često umeju da budu duhoviti, pa su tako uoči debija u Bundesligi 2019, protiv RB Lajpciga, kluba koji predstavlja totalni antipod onome čemu Union stremi, umesto uobičajenog programa za utakmicu, odštampali članak sa Vikipedije o Bikovima: vrste, kako se uzgajaju, čuvaju.A najstarija navijačka grupa izdala je proglas u kom je zahtevala 15 minuta tišine na početku utakmice:“Boli, ali ovo je sjajna prilika da pokažemo da smo mi prava pobeda Bundeslige, jer smo spremni da se borimo za našu klupsku kulturu i da se žrtvujemo. Treba da ostanemo verni našim uverenjima i moralu. To je neophodno. Neće biti utakmice koja će privući veću pažnju. To je šansa da iskažemo stav. Radi se o zalaganju za tradiciju i prave vrednosti”.Kai se dobro seća tog meča:“To što baš prvu utakmicu igramo sa njima skoro da smo doživeli kao uvredu od strane Fudbalskog saveza Nemačke. Zar baš oni?! Imali smo ideju da napravimo poseban događaj. Odštampali smo fotografije svih navijača Uniona koji su umrli u poslednjih dvadesetak godina i te fotografije poneli na tribine. Hteli smo da se tog dana setimo svih onih koji su otišli, a nisu ni slutili da ćemo dogurati do Bundeslige. Žreb je učinio da se ta utakmica pretvori u protest protiv RB Lajpciga. Meni lično to se nije sviđalo“.To ipak ne znači da podržava korporacijske klubove, štaviše.“Svakom ko voli fudbal, bilo da je u Nemačkoj ili u Srbiji, razlika između nas i njih očigledna je. Union ima porodičnu atmosferu, ljudi koji dolaze na utakmice su uvek tu. Iako ne poznajem sve navijače, većina lica oko mene su mi poznata. Imamo osećaj da pripadamo nečem većem. Takođe znamo da će naš glas da se čuje ako imamo nešto da kažemo. Naši navijači se organizuju na mnogo različitih načina, ne samo kad je u pitanju gledanje utakmica. Igraju se turniri u malom fudbalu i to traje decenijama. Svaka grupacija ima svoj tim u malom fudbalu, pa su napravili pravu-pravcatu ligu sa dve divizije. Rezultati se pišu, gleda se tabela… to nisam video ni u jednom drugom klubu. S druge strane, Lajpcig, Hofenhajm, Volfsburg ili Leverkuzen nemaju navijače, već konzumente prvoligaškog fudbala. Gledaoci u Lajpcigu deluju kao da im je dosadno. Video sam da imaju nekakve kvazi-ultras grupe, ali pojma nemam otkud im. Te ljude ne zanima da budu deo nečega niti im je bitno odakle su se stvorili vlasnici „preduzeća“ za koje navijaju. Oni nisu tu zbog kluba, zbog pripadanja, samo žele da gledaju vrhunski fudbal i da u ponedeljak mogu da kažu da su bili na bundesligaškom meču. Ako mene pitate, ta četiri kluba treba izbaciti iz Bundeslige. To nisu fudbalski klubovi“.Kultura fokusa na navijače – stvar na koju su posebno ponosni u Unionu. O tome je svojevremeno za Skaj govorio spiker Kristijan Arbajt.“Mikrofon u ruke uzimam samo 20 minuta pre početka utakmice. Pozdravim sve i pročitam sastave. Namerno forsiram taj minimalistički pristup. Jer to je vreme kad ljudi ljudi pristižu na stadion, pozdravljaju se, razgovaraju. Ne pričamo priče, ne prikazujemo video snimke, ne puštamo intervjue. Ne mora svaki trenutak tišine da se pokvari. Ljudi umeju veoma dobro da ga popune. Zašto bih im odvlačio pažnju od razgovora? Fokus treba da bude na ljudima. Da li oni dolaze zbog glupog kviza na poluvremenu? Ne. Da li dolaze da čuju reklame sa razglasa? Ne. Da li dolaze da ih bilo čime drugim zabavljamo? Pa ne. Dolaze da gledaju fudbal i da podrže momke. To daje čast i dostojanstvo svemu. U redu, verovatno propuštamo neke prilike za sponzorstva i zaradu, posebno sada u Bundesligi, ali to smo mi. Ne radimo takve stvari”. Stadion Uniona jedini je u Nemačkoj na kom nema muzike nakon postignutog gola…“To je jedan od najlepših trenutaka u fudbalu, zar ne? Zašto ga kvariti puštanjem nekakve muzike?! Ljudi su apsolutno u stanju da proslave nešto lepo na svoj način – tako što se grle, bacaju pivo u vazduh, vrište, pevaju… Potrebna nam je emocija svakog od njih”.Reč dve i o tom porodičnom ambijentu…“Kao navijač, ako imate neku ideju ili zamerku, dođete na parking, sačekate predsednika, trenera ili nekog igrača i kažete šta imate. Ljudi to rade. Komunikacija je važna, ona nas zbližava”.Otuda zvižduci za igrače Uniona nisu nešto što ćete čuti u Kući starog šumara.“Kad vam dete dođe iz škole s lošom ocenom da li vi počnete da zviždite, da urlate na njega? Ili ga podržite, ohrabrite? Ti igrači nisu ovde samo da bi nas zabavili. To nije naš gledanja na igru”.Navijačko slavlje nakon ulaska u BundesliguZanimljiv je taj put koji je Union prošao u poslednje tri decenije i iz ugla rivalstava. Herta je nekada bila prijateljski klub. Gajena je u najmanju ruku naklonost ka misterioznom bratu s one strane zida.”Freunde hinter Stacheldraht!” (Prijatelji iza bodljikave žize) Ili: “Hertha und Union – eine Nation!” (Herta i Union, jedan narod) – transparenti koje je bilo moguće videti na stadionu u Kepeniku. Stariji će reći: još jedan vid protesta protiv režima.Ali kako su stasale nove generacije koje nisu iskusile vreme podele, one sada vide samo ekipu u drugim bojama u svom gradu i žele da je pobede. S druge strane su navijači Herte, svesni da u istom tom gradu polako gube primat. Prirodno je bilo da se rodi ozbiljno rivalstvo.To opet ne znači da je staro sa Dinamom mrtvo. Pre 13 godina, navijače Uniona, tada lidera Cavjte, šokiralo je otkriće kako je prvi čovek kompanije s kojom je njihov klub potpisao petogodišnje sponzorstvo, svojevremeno bio agent Štazija. Jirgen Čilinski, kapetan, kasnije optužen i procesuiran zbog kontra-špijunaže…Navijači nisu imali razumevanja. Pod hitno su tražili od uprave raskid saradnje, što je dovelo do gubitka teškog 10.000.000 evra?!Učitelj Kai priča da se ostaci tog rivalstva iz DDR-a i te kako osećaju na stadionu:“Na moje iznenađenje i dalje postoji taj animozitet prema Dinamu. Neki navijači Uniona se čak mršte ako neko slučajno obuče boje koje podsećaju na Dinamo. Često na našim tribinama ima uvredljivih povika na njihov račun. Oni su sad mali klub i uglavnom su tihi. Ipak, ima nekih bivših huligana Dinama koji vole povremeno da se podsete starih dana i da napadnu naše navijače. Uz to, dobro su povezani sa nekim navijačkim grupama iz inostranstva, verovatno zbog istorije igranja u evropskim kupovima. Jednom sam otišao na njihov stadion i to u gostujući sektor. Bilo je to na kraju prošle sezone u baražu za ulazak u treću ligu. Oldenburg je pobedio 2:0, a ja sam izbliza video oko 5.000 razočaranih navijača Dinama. Bilo je zabavno. Ipak, naš najveći rival je Herta. Iako smo nekad davno bili kao braća, danas ne uopšte ne volimo. Malo pomalo, počeli su da uzvikuju uvredljive parole protiv Uniona. Njihovi navijači lepe po gradu nalepnice sa rečima „Šajze Union“. Verovatno su nervozni i zavidni jer igraju na dosadnom Olimpijskom stadionu i više nisu najbolji tim u gradu“.Navijači Herte dolaze na gradski derbiUnion Berlin danas je jedan od najstabilnijih klubova Nemačke. Njime i dalje pametno, mudro i odlučno, na neki način, upravljaju navijači, članovi. (Ne, ne kao u nekim nama bliskim pričama o klakerima što klubove drže za taoce i naveliko svoje polje dejstva i strahovladu šire izvan stadiona.) Tu je njihov Nadzorni odbor za Izvršni odbor kluba kao vrhovni korektivni faktor. Za njih je čuveno pravilo “50+1”, kao zaštita od bahatih naftaša, zaferedženih prinčeva, neukih Jenkija ili domaćih tajkuna sumnjive prošlosti – Sveto pismo. Kao takav, Union je prošle sezone završio na petom mestu, sa bodom manje od omraženog mu Lajpciga. Za manje od 50.000.000 evra od drugoligaša je napravljen lider Bundeslige. Uzgred, u istom periodu klub je inkasirao oko 10.000.000 evra više. Union se i ove godine bori za Ligu šampiona, a navijači – tako ih valjda indoktriniraju samo u Kepeniku – zabrinuti. Plaše se da bi sve veća promocija ‘njihovog načina’ van granica omiljenog im berlinskog kvarta mogla neosetno da ih odvuče u mejnstrim. Pa da s nametnutim trendovima ode i deo duše.Dakle, pravo pitanje našem sagovorniku Kaiju za kraj bilo bi: da li je i čega prosečan navijač Uniona, kao večitog autsajdera i buntaša, morao da se odrekne na putu do sadašnjeg statusa?“Lično nisam morao ničeg da se odreknem, isti sam kao i dok je Union igrao u trećem ili četvrtom rangu. Samo mi je malo teško palo što više ne igramo na manjim terenima Berlina. Ima ih mnogo i jako su zabavna mesta. Zbog toga se trudim da odem na što više amaterskih utakmica kad mi vreme dozvoli. A šta smo dobili? Pa dobili smo neke glamurozne utakmice. Bundesliga ume da bude dosadna kad se igra sa plastičnim klubovima. Ali ima i dobrih dana, kao kad dođu pravi klubovi: Menhengladbah, Bremen, Frankfurt, Šalke. Ti klubovi mi se sviđaju. Lepo je odmeriti snage i sa Bajernom ili Dortmundom, jer su toliko uspešni. Super je što uvek postoji verovatnoća da pobediš neki od tih klubova. To je nestvaran osećaj. Dobili smo, nažalost, i pomodare na stadionu. Sad odjednom tu dolaze ljudi koji nikada nisu dolazili, samo zbog kvalitetnog fudbala, a ne zbog Uniona. Ali to uvek ide s uspehom. Sećate se da je jedno vreme i reprezentacija Islanda bila među popularnijim timovima u Evropi. U poslednje vreme je porastao broj navijača Uniona, a to sa sobom nosi i opasnost da će klub početi da juri za novcem i izgubiti identitet. Ne bih voleo da postanemo kao Bajern ili Dortmund, da sve zavisi od novca. Želim da i dalje budemo Union“.I onda taj autentični Union, minut posle pobede nad Kelnom i odbranjenog prvog mesta pre dve nedelje: “Doći će druga vremena, svi to znamo. Zato uživajmo u trenutku!” Prva objava na društvenim mrežama te večeri.Kraj utakmice…Gvozdena unija maršira istim onim prašnjavim puteljkom kroz šumu. Gvozdena unija peva i dok napušta Kuću starog šumara. Nina Hagen – Eisern Union! Muškarci pognutih glava kao sporadični krajputaši – oslobađaju se viška tečnosti. Krigla viška. Ili možda dve. Ništa strašno, autentični Union.I dalje tutnji u daljini.Mali klub pravi veliku buku u Bundesligi.Grimovski. Samo još fudbal priča bajke koje je moguće živeti…PRIREDILI: Predrag DUČIĆ i Nenad MIJALJEVIĆ